Vesna Milosavljević: Sanjar

Radio je kao običan, mali činovnik ali je imao velike, neobične snove. Kad je mogao Kafka, mogu i ja, razmišljao je sortirajući prašnjava dokumenta. Samo, neće on čekati da ga smrt pretekne, preduhitriće on nju, doskočiće joj, proslaviće se za života. Videće i velegrad koji ga nije prihvatio i rodno selo koje ga je obacilo, ko je on i koliko vredi. Kopile? Nije nego! Videćete svi vi koji me tako nazivate koliko ste pogrešili, pokazacu vam koji se genije krije u tom mršavom telu i toj ružnjikavoj glavi koje se sam stideo ne priznajući to ni samom sebi. Uostalom, ne mora da bude lep dovoljno je što je genijalan. Sve će lepotice velegradske poludeti za njim, to je pitanje trenutka, samo da se proslavi. Glumice, voditeljke, manekenke sve te dražesne, mirišljave, negovane lepotice lomiće potpetice trčeći za njim a on će lomiti njihova srca i naravno krevete.

Jednom mu se čak i posrećilo, nakon neke književne večeri koje je redovno posećivao, trošeći po celu platu na jedan sako, neka mlada i neafirmisana glumica, je saznala da nije dobila obećanu ulogu, razočarana i pijana, pojebala se sa njim u haustoru, pa još jednom, iste večeri, u njenom stanu. Čak ga je i snažno zagrlila uzvikujući volim te, volim te, volim te… dok su joj se šminka i suze slivale niz lice. Uputio se nakon te zgode u svoju podstanarsku sobu na strogoj periferiji grada, mesto za koje niko nije znao jer je vešto izbegavao da ikome oda svoje skromno poreklo. Naravno da me voli, razmišljao je ushićeno, njena senzibilna duša umetnice nije mogla da ne prepozna moju genijalnost. Par dana kasnije, kad se vratio iz sela, odlučio je da je poseti. Od novca koji je iskamčio stricu i majci, kupio joj je orhideje pa se nalickan i uparađen uputio u njen stan. Samouvereno je zakucao na njena vrata, hej mala stiže tvoj ljubavnik, tvoj lični genije, otvaraj vrata, otvaraj srce, znam da si me čekala, znam da si spremna za mene. Čekao je tako čitavih četrdeset minuta, orhideje su gubile svežinu a kad se vrata napokon otvoriše, devojka, njegova devojka, njegova glumica, njegova jebačica gledala ga je bez reči, nemo i začuđeno. Nije imala pojma ko je on.

Zapamtiće me, zarekao se preskačući stepenice. Na izlazu iz zgrade bacio je orhideje na gomilu smeća koja se prelivala iz smrdljivog kontejnera. Na jedan uveli cvet sletela je zlatokrila muva zunzara a zatim nastavila svoj sumanuti let. Činovnik genije je nastavio svoju sumanutu trku ka uspehu. Od danas idem samo stepenicama koje vode na gore, pomislio je i potrčao. Nikada nije zakasnio na posao, pa ni tog dana. Vredno je odradio svojih osam sati, čak se ponudio i da ostane duže, da zameni kolegu, nikad se ne zna kad mu može zatrebati, kalkulisao je urođenom seljačkom logikom.

Dani su prolazili a on je uporno radio na sebi, najviše na promovisanju svoje prve zbirke priča i podrivanju konkurencije. Radio je to nonšalantno, instinktivno jer, bože moj, cilj opravdava sredsto a i tako je najbolji, što da prepusti drugima svoje parče kolača zvanog slava?! Knjiga je bila prepuna štamparskih grešaka ali to ga nije sprečavalo da o sebi misli i govori kao o velikom piscu. Iskreno je verovao da to i jeste. Kolegama je služio za podsmeh ali on je to pripisivao njihovoj zlobi i zluradosti. Nije se obazirao.

Nekom se prilikom jedna skromna mlada studentkinja zaljubila u njega i njegove priče i šale ali, nije bila iz sveta za kojim je žudeo, tako da je propustio priliku da bude srećan u dve i po godine bezuslovne ljubavi koju mu je svakodnevno pružala. Jednom ju je čak i optužio da ga ne voli a kao dokaz ljubavi tražio je da uzajmi novac od svog oca i da sve uloži u njega. Nije osećao krivicu jer devojka je volela književnost, čak je i sama nešto pisala a još je imala je i privilegiju da voli njega koji zaslužuje mnogo bolje. Kada mu je dala svežanj novčanica, poljubio ju je u čelo i istrčao iz njene studentske sobe. Umesto hvala, odbrusio joj je preko ramena da ne bude patetična i uputio se onoj glumici. Već neko vreme se po kuloarima govorilo da je glumica trudna a on je bio siguran da je plod koji raste u njenom stomaku plod one večeri u haustoru. Taj njen matori ljubavnik sa kojim je povremeno viđaju, čak i on onako iz prikrajka, sigurno ne može da napravi dete. Pronašao je svoju glumicu na klinici za akušerstvo gde se oporavljala od posledica spontanog pobačaja i platio sve troškove njenog lečenja. Kad bude izašla iz bolnice on će se preseliti u njen stan u strogom centru grada i počeće da žive zajedno, dogovorili su se. Vidimo se što pre, ljubavi, rekao je i poljubio joj mali prst na stopalu. Crveni lak je dodirnuo njegove usne, bio je to vrhunski erotski doživljaj lepo upakovan sa crvenim mrljama krvi na bolničkoj posteljini ispod njenog lepog, bolešću skrhanog tela. Moja glumica, moja muza, moj san, moj mirišljavi bršljen, smišljao je pesmu koju će kasnije objaviti u književnom časopisu. Možda dobijem i nagradu, zaslužio sam.

Zaobišao je studentski dom, nije mu sada bilo do poljubaca i milovanja njegove devojke, do njenih suza još manje, sad mu to nikako nije potrebno, sad kad mu se sreća napokon osmehnula. Knjiga, glumica, stan u centru grada, televizijske kamere, slava…egzaltirano je razmišljao vozeći se poslednjim tramvajem ka svojoj podstanarskoj sobi u predgrađu. Nije platio kiriju poslednjih šest meseci, gazda mu je preti otkazom ali on se nije brinuo oko toga. I tako će sve ovo uskoro biti prošlost, zaboraviće i sobu, i predgrađe, i restorane društvene samoishrane, i memljivu kancelariju, i prašnjavu registraturu, i nezanimljivu provincijalku, i rodno selo, sve će zaboraviti, kao ružan san.

I dođe dan kada je njegova glumica trebalo da izađe iz bolnice. Uredio je već da tada izostane s posla, svojoj devojci rekao da mu je majka bolesna pa zato mora da je poseti na selu a ona bolje da ne krene sa njim u takvoj situaciji, on će je odvesti kako je obećao, ali ne sada, nego kad se stvari srede, kad bude pravo vreme, da je u punom svetlu predstavi majci i rodbini kao svoju buduću ženu, ali danas ne, nije zgodan čas a i on je sav sluđen od brige samo što ga ona, naravno, kao i uvek, ne razume.

“Dušo, pa ti me voliš, čekaćeš me.” govorio je ubedljivim, dubokim glasom.

“Volim te, beskrajno te volim, da, čekaću te. Ovde ili gde god ti želiš. I znaš, nisam planirala da ti ovako kažem ali trudna sam, već tri i po meseca, sve je u redu, dobićemo dete, volim te.”

“Ajde, ajde, pričaćemo, moram sad da žurim, ne zadržavaj me!”

Plašio se da ne zakasni za bolnicu, njegovoj glumici sad već sigurno kucaju otpusnu listu, odrurnuo je devojku i istrčao napolje. Ušao je u taksi, platiće ga novcem od devojčine stipendije, ni slučajno ne sme da zakasni jer ovo je njegov susret sa sudbinom. Stigao je sa malim zakašnjenjem ali svi su bili tu i lekar, i medicinska sestra i ostalo osoblje koje je već dobro upoznao tokom brojnih redovnih poseta glumici čiji se boravak u bolnici produžio na šest meseci, u međuvremunu joj je i urađena nekakva operacija, nije se sećao čega, mada je platio i to.

“A gde je sad glumica?!” zapitao se naglas.

“Otpuštena, otišla je.”

“Kada?”

“Juče, otišla je juče, sa mužem.”

Sestra je odlazila niz hodnik gurajući kolica sa sterilnim priborom a on, genije, stajao je nasred njega kao zaleđen.

Gledao je za njom neko vreme a onda pripalio cigaretu, prišao telefonskoj govornici, ubacio karticu, ukucao broj, sačekao a onda reče:

“Dušo,ja sam…”

Preneseno s posta na blogu Vesne Milosavljević 

Odgovori