Vergilije Franizz: Poslije posla

O čemu razmišljati kad je sve znano. Može i obratno. Većina piše tek da da do znanja kako su živi. Rijetki imaju šta reći. Ogroman broj pozvanih ostavlja trag tek da bi se reklo kako su pismeni.
Na kršnim leđima kožna jakna je škripala. Drugarica s posla uporno je koristila bolovanje. To je njen odgovor na nešto, možda bezgriješno začeće. Na to sam gledao kao na korisno eskiviranje sljed povišenog ženskog ega, ono, ona ima reći svašta samo neće i mogla bi, kako kaže, ali opet neće. Nešto mi to tanko oko razloga i onog protiv.
Jutarnja gimnastika oduzima previše vremena, pogotovo ako si u žurbi. Utegnuta tijela mirišu hloroformom rastopljene iluzije. Estrus se sjaji u kosi nekih pojedinaca. Znam, u obližnjoj kancelariji, gdje se skriva jutarnji zadah, ubrzo će smrdjeti na ispušenu muštiklu. Onda će doći kraj radnog vremena. Mi ćemo umorni doći do kuće. Naše žene će nas njuškati govoreći: „Fuj!“
Onda će nas optuživati kako ništa inače i ne radimo, samo pušimo. Mi ćemo reći da svakako pripadamo rodu pušača, pa šta joj je krivo. Onda će se one najediti opsovavši bezočno. Onda će reći kako inače nisu takve ali ih mi tjeramo na tako nešto. Mi ćemo reći da su bile i prije takve, nego tek sad otkrivaju svoje pravo lice na šta će one prosiktati rekavši:
„Kuš!“
I bezobraznici smo. Onda ćemo mi govoriti kako nam je dedo pričao da su žene eto baš takve kakve su one samo smo bili mladi pa nismo shvatali. Na to će se one raspaliti, nekako čudno izgovoriti da nam je sva pamet među nogama, a i to što imamo je vrlo kratko. Potom će se na te riječi štedro nasmijati. Nama će biti priličito krivo iliti bit ćemo ljuti. Podsjetit ćemo ih da nisu tako pričale kad su sinoć stenjale, a nije ih zub bolio. Ipak, kad smo izvadili njihovu bol nije im bilo lakše, čak šta više, bilo im je teže i nekako su se osjećale prazno, jer vole biti ispunjene. Onda ćemo se prostački nasmijati. O Da i ne traže snove. Na te riječi one će biti crvene bulke pa će dodati kako to rade rad kućnog mirra i reda radi i da joj nas žao. Inače im to, o čemu smo pričali, ništa ne predstavlja i znači, koliko one znaju da bi se od njih deset njih osam potpisalo da ne rade to o čemu se zajebavamo. Mi ćemo se onda usiljeno nasmijati i reći kako ispada da smo mi neki nasilnici. Neki prastari zov tjera nas da budemo uporni. Rasprava dobija novu notu i skreće od ničega ničemu jer se o tome i radilo.
„I baš ti smrdi ova jakna!“
Blaži ton se naslućuje i s naše strane pa kažemo da smo gladni.
„Ho’š ti jesti il’ nećeš?“
I tako. Onda pomislimo:
„Molim te lijepo, a sve ovo zbog mirisa smrdljive muštikle!“

Foto: www.pexels.com

Odgovori