Miloš Petronijević: Na groblju

Sa dvojicom radnika na groblju, Đorđe i ja spustismo u raku Ivanove posmrtne ostatke; beše se, iz nekih njemu i bogu znanih razloga, obesio.
– E pa upokoji, Gospode, dušu raba tvojega – rekoh, bacivši grumen na sanduk. – I ne sudi mu po delima i rezultatima već po htenjima njegovim.
Povrh nas, socijalna službenica, zadužena za odnose s beskućnicima i propalim licima, presavi neke hartije i zapisnike u fasciklu, a radnici pobodoše krst i lopatama izravnaše humku.
– Hvala vam što ste došli! – kaza službenica Đorđu i meni i pri odlasku se rukova sa nama. Bili smo, pokojniku, jedina pratnja.
Sunce je odozgo peklo po zemlji, i na krak krsta nad samoubicom i promašajem metnuh pripaljenu cigaretu i udesih malo bolje na pročelju groba venac Zavoda za marginalne slučajeve, bez kojeg ne bi imao nijedan.
– Eto šta ti je sudbina – reče Đorđe, sipajući iz plastične flaše od litar i po u tri čokanjčeta rakiju. – Danas jesmo, sutra nas nema, i a u pizdu materinu.
– Takvo ti je božje davanje i uzimanje – rekoh. – Sve što se rodi mora i da umre – zamislih se, odasuvši malo rakije u zemlju za dušu umrlome i stavljajući ono treće čokanjče podno krsta, da mu se nađe na onom svetu, ako se taj lek za dušu i tamo sme piti.
U hladovini iza jedne kapele, na stotinak metara od blaženoupokojenog Ive Džambonje, posedasmo na zemlju i na novine između nas stavismo papirnu kesu s prženim giricama i isekosmo na kriške nekoliko paradajza i krastavac.
– Ovo mu je sva daća – reče Đorđe. – Mogao mu je bar sin na sahranu doći. Bar da se pojavio.
– Možda zbog ove vrućine nije mogao – osvrnuh se oko sebe; pogled mi pade na ploču ispred nas: „1905 – 2008“. – Pogledaj ovu babu koliko je živela, nepristojno je toliko živeti.
– Mi sigurno nećemo toliko – dopuni mi Đorđe čokanj. – Nisu loše ove ribice – kaza.
– Malo su nedopečene – dohvatih s papira giricu i oterah rukom mušice, uhvativši u letu jednu i pljesnuvši je drugom šakom. – Ali Eskimi ih jedu i žive – dodadoh. – Čovek je strvinar i može sve da jede – posmatrah onu mušicu kako se ošamućena i polomljenih krila kraj paradajza ševrdajući povlači u senku i bori za život. – Čak će i bližnjega svojega pojesti, kao što beše u Lenjingradu 41, kad su od ljudskog mesa pravili kobasice – zgnječih kraj krastavca palcem mušicu, skraćujući joj muke. – Uostalom, čitao sam da negde po Okeaniji i Amazoniji ni ne sahranjuju mrce, nego ih skuvaju, začine i pojedu − odgurnuh kažiprstom mušicu s papira i pogledah u nebo. – Da se taj običaj raširio po ovoj Kugli, možda bismo sada Džambonju kuvali u kazanu, umesto što ga u zemlji crvi jedu … Ko zna…
− Kuvali ga ne kuvali – pogleda me Đorđe – ja ga, vala, ne bih mogao okusiti pa makar majkao gladan… Smrdeo je na tri ćoška ispred sebe… Otkad je ono pre dve-tri godine pao pijan u Savu, jebem li ga da l’ se još kadgod okupao…
− Pa dobro sad… Meso je meso, mislim… Stvar je samo navike i uobraženja, gladi, i svako se može jesti… Ja sam jednom i od štenca pekao ražnjiće. Prošle godine. Fifika se zvala. A sad neki dan sam kraj Dunava pored neke jaruge slučajno nabasao na kornjaču, i poneo je do obližnjeg šumarka i tu ispekao…
– E! Gde baš kornjaču? Sa sve oklopom?…
– Stavi joj se užarena šipka na oklop – objasnih − da ispruži glavu, noge i rep. Njih sam odsekao. Posle se na žar metne oklop da razmekša i onda se rastavi. Meso sam nanizao na prut, samo gadan ukus ima, valjda se od nje kuva čorba, ali nisam imao lonac.
− Ubico! – nasmeja se Đorđe, ljušteći krastavac.
– Ona je svoju sudbinu proživela na slobodi i smrt je samo trenutak – pogledah unaokolo nadgrobno kamenje sa etiketama dužim od sećanja. – Pobiće nas ova rakija na ovoj zapari – dohvatih krišku paradajza i zamislih se:
– Čudno je to ljudsko zgražavanje nad prolivenom krvi – ispružih noge po zemlji i oslonih se leđima o zid kapele. − I pogledaj samo – zagledah se u daljine – pogledaj tu hipokriziju razneženih, tako brižljivih prema samima sebi, pogledaj ih zarumenjene u supermarketima gde tovare kese s mesom − kojeg vole da jedu, ali ne vole da znaju da se životinje kolju i da imaju dušu − i verovatno je sada najveća patnja ovoga sveta na farmama, u nerazumnoj i neljudskoj strani genetike, u štalama sa „Milka, našim kravicama“, kratkovečnim, koje nikada koraknule nisu, kod pilića stisnutih po hangarima, koji se u teskobi međusobno tamane, jer im duša oseća bol iza koje je smrt ništa. Da porobljene životinje umeju da govore, njihove vapaje iz pakla čuo bi Bog, ali možda to Svevišnji samo glasovne molitve izabranika sa svilenim gaćama postrojenim u Njegovoj crkvi razume…
– Nekada − otpih iz čokanjčeta − dok sam išao u školu − pogledah Đorđa, zanetog sopstvenim mislima i otvrdlog na rakijske monologe drugih – nekada je na ovoj planeti bilo oko četiri milijarde primeraka naše vrste. Sada nas je preko sedam milijarde mesoždera, duplirali smo se za samo 40 godina. Čovek češće sluša kurac nego glavu, i ako ljudi nastave da se sa ovim sumanutim tempom prcaju i kote, bez prirodnih neprijatelja osim samih sebe, ponovo će se za životni prostor međusobno pobiti, i možda zanavek istrebiti. Sadašnje je ljudsko postojanje pogubno za ostale oblike života, i bol Zemlje je veća nego ikada, ali u svetu obuzetom pohlepom, konformizmom i razonodom, gde je sve u redu i onako kako treba da bude, i gde je Bog na našoj strani, razmišljanje o smislu je besmisleno. Na utabanim stazama ničeg novog nema, ali tek neverovatno bi bilo da je krajnji cilj viših sila zdravlje bilmeza što u teretanama mesom junica biscepse prave. To bi bio kraj života i valjda čovek nije samo to − zapalih duvan i počešah muda, dosipajući iz flaše u čokanj rakiju…
Đorđe je, naslonjen na zid, dremao…

Foto: www.pexels.com

Odgovori