Miloš Petronijević: Bitisanje

Najveća bol nastaje onda kad izađeš iz blažene magije ljubavi i kad na sopstveno zaprepašćenje otpočneš otkrivati kako onaj koga si volela zapravo i nije ono za šta se predstavljao nego je obična džukela.
A koliko sam ja samo njemu verovala i išla mu niz dlaku i šta sve bila spremna da učinim, kad se samo setim, dođe mi da sebe išamaram i da odem u tri lepe, i od same sebe i od pizdarije koja se zvala ljubav, gde sam bila budala i ovca.
Milu li mu majku alkoholičarsku jebem, koja je to pizda od čoveka, i kao da ga gledam gde dolazi s posla, raspitujući se za ručak i decu i tapšući me po guzici, da bi odremao sat-dva i odlazio u mehanu da s njegovim pajtašima i vucibatinama kao što je i sam igra karte i da zagrljeni i pijani pevaju „nemam nigde nikoga, osim druga jednoga – s njime pijem tugu da razbijem“.
Mora da smo mi žene tek samo privezak ovom svetu, jebem ti takav život i onog ko me u njega postavi, to samo pesnici i sumasišavši pevaju o ljubavi, jer šta će mi takva ljubav, da si kitim valjda pičkine dlake s njom, i da se podvlačim pod nekog, koji me ne razume, i da onako raščepljena kao maloumnica sopćem pod njim: „To, Miki, ljubavi moja! Tucaj me, jebi me, zbivaj ga do koren!“ Eh, kad bih se nekako vratila u ono vreme kad sam bila glupa i zaljubljena i da ostvarim sliku iz glave koja me proganja kako mu sekirčetom zabijam ekser među oči dok blaženo spava.
Sad šta mi je tu mi je, svaki je od nas sam sa sobom i nema gde da ode, prolaze mi godine i već sam se pomirila sa nemogućnostima, nedavna sam na poslu razgovarala sa jednim gospodinom, koji me uvek tamo podržava, on je intelektualac, popili smo i kafu, i danas isto, njegove su oči lepe i bleskave kad mene ugledaju i tužne kad se nekuda zagledaju, nacrtala sam ih malopre u svom devojačkom spomenaru, jer nemoguće je da oči lažu, a on je učtiv i pažljiv, ili barem takav izgleda.

Foto: www.pexels.com

Odgovori