Jelena Stojković Mirić: Iz mojih usta uzleću ptice (negde)

Noć, tkivo moje snage i spokoja
umire na suvoj postelji zore
sa svakim novim svitanjem umiremo i ona i ja

deo po deo tela mi otpada
na vratu, ako preostane neiskidan
pronalazim dnevne tridesetdve rupe

plačem u ostacima
skrivena u praznoj mat boci
u stvarnosti je to zabranjeno
traže se reklamni likovi
blistavi zubi i osmeh
da li iza toga stoje zlikovci
po novim zakonima nije bitno

negde u Češkoj jedan zamak plače javno
(uputiću pismo njihovoj ambasadi da mi pojasne slučaj)

toliko ljubavi sabiti
gustinom naboja
guši
negde sam pročitala da je slepo crevo suvišan organ
posle je usledio demant ali to sad nije bitno
srce se izgrebalo na opštim i neopštim mestima
suvišno
moglo je nekim biserima biti okean

oslepela sam od pornografije
jednom ću biti japanski san
na maskembalu svoje smrti

negde u Poljskoj neko me voli
kao divlju trešnju
vekovima mi stižu pisma na francuskom
sanjam Provansu, tamo ih čitam
negde na obalama Baltika leže moje ruke i dlanovi
raznešeni minom koju su nagazili unutar mog torzoa
bunt nije hteo da uči o oružju
samo o prvoj pomoći
a to bi mi danas pomoglo da shvatim
čime sam aktivirala minu
sve to sad nije bitno
muškarac čiji jezik ne razumem
negde na Tihom okeanu
u stvarnosti plače
dok pravi njihove odlivke

pokušala sam rasti mirno obličjem okamenjene magme
otporna na predaje i okove
šiknula sam kreativnim haosom šuma
iz mojih usta izleću ptice
ali mi niko ne veruje

jednom ću se zagrcnuti vlastitim dahom
umreti negde na ulici
sama
van pesama
mobilni telefon će zvoniti
javiće se islednik
žderući svoj doručak

Foto: www.pexels.com

Odgovori