Florian Hajdu: Koliko ljubavi

Koliko je, eh, koliko je, bilo ljubavi moje u njoj, cunamične, zemljotresne, neizmerljive, duboke dublje od svih vodenih zemljinih dubina odakle lava izbija, visoke više od neba i mnogo dalje od toga do svih crnih rupa koliko god ih ima, široke šire od polova planete preko svih meridijana do najosećanije dubine srca njenoga, ljubav moja darivana poput količine kapi vode pritoka u najdužu Amazon reku, kao energija talasa te beskrajne reke u najrazgranatiju deltu, kao stapanje najšire najrazuđenije delte u roze akacija more medovano u samom ovozemaljskom raju smešteno obostrano telima dugo izosećano, kad se uliva i cela u njoj nestaje, spoji, stopi, novi život rodi, tako je moje ljubavlju drogirano srce pumpalo u aortu, moje vene, najsitnije krvne sudove, mišić rajski, i poplavljivalo moju krv, smrtno zadojenu svevremenskom zauveknom ljubavlju, vrelu bikovsku, u njeno srce, dušu, najsitnije pore, trepavice njene, vijuge u mozgu za ljubav stvorene, podpupčani venac, krunicu bisernu sluznu njenu vrelu međunožnu, organizam ceo, kada mi se gledati voleti dala ljubio sam stope njene, prste, bedra, oble grudi, vrat i kosu, uši osetljive, ruke meke tople nežne, jezik sladak mek vlažan i vrlo klizav, bila je poput mlade smreke vitka, glatka, sjajno meko toplo oblotela, mirisna mirisom nedostaja, savitljiva u čvor vezujuća, ljubavi vapijuća njihana toplim vetrom požude, očiju mojih u ikonu, u nu, zaljubljenih, zakovanih, sa nje večno nemaknutih, na njoj uvek i u mislima ostavljenih za vremena sva…

Ilustracija: Florian Hajdu

Odgovori