Florian Hajdu: Kad bi čuti htela…

Govorim joj šapatnim, dahom, toplim izdahom duše, glasom telomilujućim maznim unutrauvlačećim, vičem poput Romea ispod jedinog životnosmrtnog balkona kad ljubavnom strelom, glasom iz nedara, poađa pogodi Juliino srce, ričem kao bik sa Bramaputre kad oseti gizdavi valoviti unutrašnji miris, sok, svete bikice koji, ona, kao i ona, namerno prirodno osećajno širi, voli, hoće, urličem da glasom kao virtualno magnetnim talasom dočujno obgrlim ta ramena obla meka, to toplo za ljubav rođeno žudno venerasto izvajano telo, da je u naručju nosim od izvorišta do dete uliva sveukupnih iskonskih osećanja gubljenja daha, samosvesti, kontrole, bivstvovanja i organsko uživljavanje zemaljskoga raja, i željama sreće praiskoniske isceđenih do poslednje kapi iz srži moždane kičmene životne moždine, to ona ne može da čuje jer do tamo daleko moj glas doječiti ne može, a bliže se ne da, oštricom sekire preseče veze, pričam ali to ne želi da čije, a da hoće, ptice bi joj pevale to otpevale, okolo, na, u, uvo na vrelome jogunastom pesku što kičmenu moždinu greje, golice, uzbudljivo draži, prefinjenim paperjem celo telo milovale, u onim dugim maznim valjajućim grčevitim, pozicijama, oblicima, satima, danima, godinama, večno, šaputale pticeći milo nežno, dušo moja jedina od vajkada, toliko te volim da u meni život, osećam, samo radi toga postoji, živi, funkcioniše, sve moje najdraže najlepše ikada bilo gde postojalo, u aortu mi curiš, život moj, osećanja, samo zbog tebe dišem, krećem se, postojim, sve u meni blizinom tvojom, dahom, postojanjem, hraniš, do nedostižnosti ulepšavaš, večituješ, šuma bi joj odšumila tonovima Baha, Musobskog, Prokupljeva, da je večno volim iz dubine bića, gena, iz mog praiskonskog postojanja, iz života pređašnjeg, sadašnjeg, budućih koliko god ih bilo gde ima, vetar bi joj milovao bedra bela, oble grudi, butine glatke duge, dražio ispod zanosnoga podpupčnjaka, zvezdo moja najsjanija što moj svet osvetljavaš oči srce dušu sve pore na meni otvaraš volim te kao majski cvet svoj mesec, kao lišće drvo svoje, kao beli puž kuću svoju, sunce moje jedino što mi dušu grejes volim te ljubavlju vulkanske lave što prži i sagoreva i zauvekno spaja oživljava… Marelavišnjevobojnu tečnost iz sebe ne mogu da zaustavim, curi, jer joj ove reči crkva crvenoga krova u centru sela na pijačni dan neće više nikad da odzvoni, ni tada kada najlepša učiteljica na svetu izlazi iz škole a ulica srpska slavu slavi na dan jedne smrtonosne tuge…

Slika: Florian Hajdu

Odgovori