Florian Hajdu: Dan nedeljni, bez Csokija, na Pisarou

/ 6 nastavak. /

Dobrokondicionalna žena u godinama, Apolonija, koja je, zbog nervnog straha i mentalne istrošenosti, svo vreme stomački ležala nepomično, na asfaltu očekujući ishod događaja na vijaduktu, naglo se okrenula čuvši uzdahohukojaučki vrisak, pritisak glasova, energije, prisutnih u ozonu, sela, na šakama kojima je lice pokrivala, odmakla je kažiprste od srednjih i uočila da golišavobradatog sa tetoviranom ružom više nema na ogradi vijadukta. Spustila je ruke i njma pokušala da se podupre, ustane, uspravi. Nije joj pošlo za rukama, nogama, telom, jer su joj se noge tresle u kolenima, butinama, pete u cipelama su joj cvokotale udarajući po betonu poput veštačkih zubala deda Sergeja na velikoj hladnoći za vreme Ruske revolucije devet stotina sedamnaeste, kada je car Nikolaj Aleksandrovič Romanov sa četvoro slugu porodično streljan. Okrenula se polukružno, nakolenila, stražnjicom sela na pete, ispravila leđa, polako ustala, crnolukasto, slojevito, raznobojno, višedužinski odevena izrazito se izdvajala iz skoro sive mase, ne izazivajući nikakvu pažnju prisutnih, podsećala je na Rasmiju iz Velike zemlje, iz perioda kada su ispod Avale počeli da se skupljaju, da skupljaju, rezerviste za kotu od Triglava do Đevđelije. Rasmija Iljazović se dičila svojom ciganskošću, bila je loknastodugocrnokosa velikotamnookata oblotelna belokafeputna rasna žena, odrasla je u Ciganskoj Mahali ispod Bežanije. Kao devetogodišnja devojčica, igrajući se pipe u zalazećesunce letnjim, izazivajućim, toplim dovečerjima sa trinaestogodišnjim prvobubuljičastim dečacima dozvolila je penetriranja iz nepoznanosti, znatiželje, želje za doosećanjima, na nedokučena, neodgovorena, osećajnouzbuđujuća unutrašnjoduševna pitanja koja je postavljala sve češće sebi, u sebi, u nesanim noćima, u ivericaplehanodaskastim, nevelikim, jednoprostornim, zašrafljenim, ušrafljenim, mešavinom blata i suve trave ulepljenim, dokucanim, podupretim jedno na drugo, naslonjenim, ravnokrovnim, sa vratima od kartonskih ambalaža ili isečenih, ispravljenih, praznih, raznih, plehanih buradi nađenih na smetlištima, bačenih prilikom utrpavanja ogromnih rupa, bara, kanala Novoga Velegrada, sklepanim, stanujućeboravišnim šupama. Ponekad oka sklopila nije jer sa početcima mraka, prvo jedva razgovetno, zatim, kako je noć više odmicala, šumovi, glasovi su postajali unosnozaneseniji, sasvim razumljivi, razgovetno su se čule reči, delovi rečenica, mešali, što glasnije grublji pa nežnije tiši, raznoliki, raznotoni, ženski, muški, tonovi jauka, vriska, uzdaha, ritmičkog sudaranja delova polunagih, nagih tela, u samoj prostoriji gde je spavala sa još šestoro dece, majkom, ocem, njegovim bratom, ženom njegovom i neposredno u dozidnoparavanskim komšijskim šupama gde je sve bilo slično ili gore, svaki put je pokušala da brzo zaspi, da misli na igru, đubrište kod bare aerodroma, da tu nađe iskopa toliko starog gvožđa, bakra, aluminijuma, da može da kupi onu lutkicu koju je imala Nazira. Misli su joj letele sa jedne na drugu temu, sa škole na drugarice, sitnu braću, sestre, sve dotle dok nije čula majku i oca kako se prigušenim glasovima prepiru, “nemoj još, budni su”, očev glas, “spavaju, ajde, pusti, drži ga, uzmi” pa ponovo isto, sada glasnije i grublje…

/nastavlja se/

Ilustracija: Florian Hajdu

Odgovori