Andreja Malta: Srušeni rubovi

Na trošnoj kamenoj
Stazi uz obalu
Sunce pruža vrela ticala 
Po mojoj blijedoj koži
Dok more na trenutke 
Mijenja paletu boja 
I zaziva me pjenastim
Prozirnim valovima.
Zrak je ljuljačka mirisnim travama 
uzavrelog Mediterana.
Nastavljam dalje po samom rubu 
Dugim koracima
Jer naučila sam
Davno hodati po rubovima…
U smiraj dana
Dok pada tama
Ležim naga na plahti
Satkanoj od morske soli
Ušuškana uz šapat borova
Koji se grle svojim tankim granama.
A jugo divlja sve brže
I snažnije
Nevrijeme će.
U zoru me budi
Čarobna slika
Sunca čiji odsjaj se
Blista u pospanom moru
A nosnice gladno upijaju
Miris tek skuhane zobene kaše…
Kasnije
Šećem po šumi
Opet po rubu
Slabo prohodnog puta.
Odjednom,
Put mi presječe
Velika debela zmija.
Uplašenu,
Hvata me smrtni strah…
Stanemo na trenutak duži od vječnosti
Zmija i ja
Srce mi viri iz grudi
A ona smireno sikće prema meni
Svojim tankim dugim jezikom:
‘Nemoj hodati po rubovima.
Uvijek hodaj samo po sredini,
ravno i uspravno.’
Zatim odgmiže
Ostavivši me ukočenu.
Vraćam se.
Istim putom
Prema kući.
Oprezno i polako.
Zastavši ispred male crkve
Pomolim se nakon dugo vremena…
U zraku osjećam prolaznost vremena.
U meni se nešto ruši
Osjećam
Ruše se rubovi
Po kojima sam uvijek hodala.
Iza njih
Ostaje samo još prah.
Noćas će
Na plahti satkanoj od morske soli
Zaspati zagrljeni
Moja spokojna duša i tijelo.
U mladu, još nevinu zoru probudit ću se
Potpuno nova
JA.

Foto: www.pixabay.com

Kristina Plavšić: Žena s bisernim pogledom

Dotakao si mjesečev trag
one večeri kad sam ti poklonila
svoj biserni pogled.
Ptice su zastale u tvojim mislima
i izgradile gnijezdo u tvome srcu
sačinjeno od nade i snova.

Dotakao si mjesečev trag
one večeri kada sam ti poklonila
jedan biserni pogled i
ostavila te na obali
drhtavih nadanja.

Ptice su odavno napustile gnijezdo
ugaslih snova.
Na obali tišine, s večeri, dočekuješ
Mjesec i u očima
nepoznatih žena tražiš bisere
koje sam zauvijek odnijela
skrivene u pogledu, one treperave
večeri kada smo se rastali na
maglovitom raskršću želja i nadanja.

Ilustracija: Ana Ferrer, Durmiendo a la luna

Zdravka Prnić: Sedrena

Jutrom
kad nakrivim glavu
a Krka moj osmijeh odnese
ogrlica od sedrenih niti
ispiše tvoje ime…
San se još igra
tvojim trepavicama
Budim te
Dozivam…

Noću dok Mjesec pleše
u čipki od mokre kose
(ili su to tvoje ruke bile
ne, tek igra leptira)
Budim te
Dozivam…
Bokeh zaključan u kapljici
prije no što se sunovrati
niz bučni slap
čuva
skriva
omotan u sedreni kristal
izgubljeni trag…

Foto: www.pexel.com

Miloš Petronijević: Na groblju

Sa dvojicom radnika na groblju, Đorđe i ja spustismo u raku Ivanove posmrtne ostatke; beše se, iz nekih njemu i bogu znanih razloga, obesio.
– E pa upokoji, Gospode, dušu raba tvojega – rekoh, bacivši grumen na sanduk. – I ne sudi mu po delima i rezultatima već po htenjima njegovim.
Povrh nas, socijalna službenica, zadužena za odnose s beskućnicima i propalim licima, presavi neke hartije i zapisnike u fasciklu, a radnici pobodoše krst i lopatama izravnaše humku.
– Hvala vam što ste došli! – kaza službenica Đorđu i meni i pri odlasku se rukova sa nama. Bili smo, pokojniku, jedina pratnja.
Sunce je odozgo peklo po zemlji, i na krak krsta nad samoubicom i promašajem metnuh pripaljenu cigaretu i udesih malo bolje na pročelju groba venac Zavoda za marginalne slučajeve, bez kojeg ne bi imao nijedan.
– Eto šta ti je sudbina – reče Đorđe, sipajući iz plastične flaše od litar i po u tri čokanjčeta rakiju. – Danas jesmo, sutra nas nema, i a u pizdu materinu.
– Takvo ti je božje davanje i uzimanje – rekoh. – Sve što se rodi mora i da umre – zamislih se, odasuvši malo rakije u zemlju za dušu umrlome i stavljajući ono treće čokanjče podno krsta, da mu se nađe na onom svetu, ako se taj lek za dušu i tamo sme piti.
U hladovini iza jedne kapele, na stotinak metara od blaženoupokojenog Ive Džambonje, posedasmo na zemlju i na novine između nas stavismo papirnu kesu s prženim giricama i isekosmo na kriške nekoliko paradajza i krastavac.
– Ovo mu je sva daća – reče Đorđe. – Mogao mu je bar sin na sahranu doći. Bar da se pojavio.
– Možda zbog ove vrućine nije mogao – osvrnuh se oko sebe; pogled mi pade na ploču ispred nas: „1905 – 2008“. – Pogledaj ovu babu koliko je živela, nepristojno je toliko živeti.
– Mi sigurno nećemo toliko – dopuni mi Đorđe čokanj. – Nisu loše ove ribice – kaza.
– Malo su nedopečene – dohvatih s papira giricu i oterah rukom mušice, uhvativši u letu jednu i pljesnuvši je drugom šakom. – Ali Eskimi ih jedu i žive – dodadoh. – Čovek je strvinar i može sve da jede – posmatrah onu mušicu kako se ošamućena i polomljenih krila kraj paradajza ševrdajući povlači u senku i bori za život. – Čak će i bližnjega svojega pojesti, kao što beše u Lenjingradu 41, kad su od ljudskog mesa pravili kobasice – zgnječih kraj krastavca palcem mušicu, skraćujući joj muke. – Uostalom, čitao sam da negde po Okeaniji i Amazoniji ni ne sahranjuju mrce, nego ih skuvaju, začine i pojedu − odgurnuh kažiprstom mušicu s papira i pogledah u nebo. – Da se taj običaj raširio po ovoj Kugli, možda bismo sada Džambonju kuvali u kazanu, umesto što ga u zemlji crvi jedu … Ko zna…
− Kuvali ga ne kuvali – pogleda me Đorđe – ja ga, vala, ne bih mogao okusiti pa makar majkao gladan… Smrdeo je na tri ćoška ispred sebe… Otkad je ono pre dve-tri godine pao pijan u Savu, jebem li ga da l’ se još kadgod okupao…
− Pa dobro sad… Meso je meso, mislim… Stvar je samo navike i uobraženja, gladi, i svako se može jesti… Ja sam jednom i od štenca pekao ražnjiće. Prošle godine. Fifika se zvala. A sad neki dan sam kraj Dunava pored neke jaruge slučajno nabasao na kornjaču, i poneo je do obližnjeg šumarka i tu ispekao…
– E! Gde baš kornjaču? Sa sve oklopom?…
– Stavi joj se užarena šipka na oklop – objasnih − da ispruži glavu, noge i rep. Njih sam odsekao. Posle se na žar metne oklop da razmekša i onda se rastavi. Meso sam nanizao na prut, samo gadan ukus ima, valjda se od nje kuva čorba, ali nisam imao lonac.
− Ubico! – nasmeja se Đorđe, ljušteći krastavac.
– Ona je svoju sudbinu proživela na slobodi i smrt je samo trenutak – pogledah unaokolo nadgrobno kamenje sa etiketama dužim od sećanja. – Pobiće nas ova rakija na ovoj zapari – dohvatih krišku paradajza i zamislih se:
– Čudno je to ljudsko zgražavanje nad prolivenom krvi – ispružih noge po zemlji i oslonih se leđima o zid kapele. − I pogledaj samo – zagledah se u daljine – pogledaj tu hipokriziju razneženih, tako brižljivih prema samima sebi, pogledaj ih zarumenjene u supermarketima gde tovare kese s mesom − kojeg vole da jedu, ali ne vole da znaju da se životinje kolju i da imaju dušu − i verovatno je sada najveća patnja ovoga sveta na farmama, u nerazumnoj i neljudskoj strani genetike, u štalama sa „Milka, našim kravicama“, kratkovečnim, koje nikada koraknule nisu, kod pilića stisnutih po hangarima, koji se u teskobi međusobno tamane, jer im duša oseća bol iza koje je smrt ništa. Da porobljene životinje umeju da govore, njihove vapaje iz pakla čuo bi Bog, ali možda to Svevišnji samo glasovne molitve izabranika sa svilenim gaćama postrojenim u Njegovoj crkvi razume…
– Nekada − otpih iz čokanjčeta − dok sam išao u školu − pogledah Đorđa, zanetog sopstvenim mislima i otvrdlog na rakijske monologe drugih – nekada je na ovoj planeti bilo oko četiri milijarde primeraka naše vrste. Sada nas je preko sedam milijarde mesoždera, duplirali smo se za samo 40 godina. Čovek češće sluša kurac nego glavu, i ako ljudi nastave da se sa ovim sumanutim tempom prcaju i kote, bez prirodnih neprijatelja osim samih sebe, ponovo će se za životni prostor međusobno pobiti, i možda zanavek istrebiti. Sadašnje je ljudsko postojanje pogubno za ostale oblike života, i bol Zemlje je veća nego ikada, ali u svetu obuzetom pohlepom, konformizmom i razonodom, gde je sve u redu i onako kako treba da bude, i gde je Bog na našoj strani, razmišljanje o smislu je besmisleno. Na utabanim stazama ničeg novog nema, ali tek neverovatno bi bilo da je krajnji cilj viših sila zdravlje bilmeza što u teretanama mesom junica biscepse prave. To bi bio kraj života i valjda čovek nije samo to − zapalih duvan i počešah muda, dosipajući iz flaše u čokanj rakiju…
Đorđe je, naslonjen na zid, dremao…

Foto: www.pexels.com

Neven Lukačević: Olovni doticaj

Moje ljubavi gledaju sa slika novina
loši portreti s osobnih iskaznica
raspuštenih, ponekad kratkih kosa
s obvezno otkrivenim desnim uhom
ono, da policija ne vrluda,
jer lijevo ostaje tajnom

Moje ljubavi gledaju sa slika novina
lošeg fonta i nekvalitetnog papira.
Olovo se s njih prosipa
prlja jagodice prstiju
ostavlja crni trag na jeziku
kao u onog opata Ecovog romana

Moje ljubavi gledaju sa slika novina
blijede na suncu,
pretvaraju se u novinske piksele
Brzo okrećem stranicu
ali olovo se upilo
i čeka moju sliku.

Foto: www.pexels.com

Miro Škugor: Nije da ti nisam htio napisati pjesmu

ponijela si sa sobom
sve moje lijepe riječi

stoga umalo posegnuh
za ključevima
pedeset i četiri lokota
pod kojima ustrajno uzničim
one patetične i banalne

zar bi voljela čitati
da kad ljubav umre
nitko joj ne dođe
na sahranu
pa čak ni oni
koji su joj
pripomogli skončati
(a trebali bi
ako već ne zbog
svesrdnosti i dosljednosti
onda barem sigurnosti radi)
ili o tome
kako ljubav nikada ne umire
prirodnom smrću

zasigurno te se ne bi dojmila takva
uzvišenost i taetralnost
izvještačenost i neoriginalnost
običnost i otrcanost

jer sve donedavno
bila si svjetlost
bez koje
nisam mogao vidjeti
odraz svog lica
u nijednom
prozorskom staklu

Foto: www.pexels.com

Krunoslav Mrkoci: Šeik Mustafa

Najviše volim djevojke mlade,
od osamnaeste do dvadesetpete,
što nakon tuširanja su svježe i sočne,
nalik sasvim na mirise voćne.

Volim i starije, zamamne dame,
što možda su već i nečije mame.
Pogledom zavodničkim one mame.

Da šeik sam ja, i da zovem se Mustafa,
imao bih mnogo, između četrdeset
i osamdeset, djeva mladih, probranih,
i samo meni sasvim odanih.

Kao vitez pravi, služio bih gospe te,
kopljem ustrajnim, kako jutrom, tako
i s večeri, oko ponoći, ponekad možda
i tijekom cijele noći.

Sramota izreći nije, želje takove i strasti.
Jednom kad odem s površine zemlje
u ponore mračne i hladne, šutljivoga Hada
gdje caruju sjene, ja kušat više neću
plodove sočne i slasne, nit mirisat
cvijet opojni ružice krasne.

Foto: www.pexels.com