Manuel Vasić: Medvjeđa šapa

Još malo iz OŠ Šijana, ovaj put o medvjediću Smeđem

Kao i svako jutro, medvjedić Smeđi budio se u zagrljaju svoje majke i upitao je: „Mama zašto me uvijek svi maltretiraju? Zašto ne mogu biti kao i drugi? Nisam ja kriv jer sam rođen s debljim krznom od svih drugih medvjeda“ Mama ga je samo gledala i tješila ga je da je svatko rođen savršen takav kakav je.
Stigao je dan prije zimskog sna kada svi medvjedići odu zadnji put na livadu da se igraju i uživaju u prirodi. Sva su djeca trčala jedna za drugom i lovili malene životinje. Svi su bili sretni dok nije zapuhao snažan olujni vjetar. Zimska oluja odjednom je stigla i nosila je sve pred sobom. Nikad nije bilo tako. Svi su trčali u skrovište kako bi se spasili, no maleni mladi vuk je zapeo i upao u rupu. On nije imao krzna pa mu je bilo jako hladno. Svi su mislili da je gotovo, no u tom je trenutku došao medvjedić Smeđi i stao kraj njega. Grijao ga je svojim debelim krznom i štitio ga. Kada su drugi medvjedi i druge životinje vidjele kako Smeđi ima veliko srce, shvatili su bit. Različitost je često dobrodošla. Dotrčali su do Smeđeg i malenog vuka i svi se zajedno zagrlili. Tako su svi uspjeli pomoći vuku.
Nakon nekog vremena, oluja je prestala i svi su pljeskali Smeđem jer je imao hrabro i neustrašivo srce. Medjvedića Smeđeg nikada više nisu zezali i maltretirali, već su ga hvalili i proslavili ga kao heroja šume.

Foto: www.pexels.com

Predrag Kisa Kisić: Tihovanje

Tihovanje nije nikakva tajna
Ono je iznad vještine, iznad učenja
O njemu se ćuti, ono je ćutanje
Smirenje, poniranje u mir i tišinu
Ono je samačko i intimno
Tihovanje je eho zvona koji nikad ne prestaje smirivati srce
Tihovanje počinje unutar zidova
Kad se čovjek otuđi od svijeta
Ono postaje skrivena molitva
Ono počinje unutar uma
Prvo kao ideja, kao spoznaja i reakcija vapaja,
Potom kao duboka potreba
Potreba za pronalaženjem sklada
Za pronalaženjem idioritma
Tihovanje počinje kad se duša umori od buke
Počinje kad se umori od ludila modernog svijeta
Tihovanje počinje kad krici bola izgube glas
Kad kiše suza izboraju lice
Znaš li kako bole ožiljci od suza?
Ono počinje kad nastupi strah od sjećanja
Kad čovjek krene bježati od onog neljudskog u ljudima
Počinje kad jednom umreš za nekim a ipak preživiš,
ali samo kao sjena nekog bivšeg, prošlog sebe
Tihovanje počinje kad sobu zamijenis hramom
Kad odraze ikona istetoviraš u očima
Kad napustiš svoje bludničenje
Tihovanje počinje kad te savjest krene progoniti za svaki i najsitniji grijeh
Kad se sjetiš svih svojih zala
Kad zaroniš duboko u sebe želeći da
Tvoji ratovi nađu svoj mir
Tihovanje počinje kad nastupi poslednji fajront
Kad kreneš sanjati svoje snove uz nekog drugog
Ono počinje kad zbrojiš pobjede i poraze, kad sračunaš pravdu i istinu
Kad se tri puta ujedeš za jezik prije nego što opsuješ
Tihovanje nije nikakva tajna
Ono se godinama uči, ali nije znanje
Ono se godinama vježba, ali nije vještina
Ono je buđenje najdubljih osjećanja
Buđenje svijesti, srca i duha
Ono je razgovor sa Bogom
Razgovor sa samim sobom
Ono je opštenje sa drugom dimenzijom, ono je drugi prostor
Prostor bez zidova, bez kostiju, bez granica
Tihovanje je iznad uma
To je povlačenje u najdublji i najskriveniji dio sebe
U pejzaže beskonačnosti
Ono je doticanje svega živog
Svega oku nevidljivog
Svega umu nadrazumnog
Ono je stanje u kome otkrivaš sebe
Stanje u kome te stižu sve istine
Tihovanje je primanje ljubavi
Primanje čiste energije
Ono je početak putovanja između svijetova, početak spoznaje duha
To je doticanje samog izvora
Doticanje prirode, čistote
Najdubljeg smisla i mudrosti
Tihovanje je put ka smirenju
Ono je odricanje od buke i haosa
Ono je ravnoteža, idioritam
Stanje u kome se rađaju ideje
Stanje uma i duha u kojem nastaju čuda
Tihovanje, to su otkucaji kosmosa

Foto: www.pexels.com

Ivor Kruljac: Nastup neukoričenog

Svojim stihovima diskretno
postajem kulturna
najezda,
s jednim bendom sam nastupio
kao kakva glazbena zvijezda,
premda hvala „The A“ što su mojim pjesmama
sredili svirku,
ja ipak samo želim
objaviti zbirku,
samo slameri za moj stih
imaju mjesta gdje ga
staviti,
povremeno neki portali
znaju plasman moje poezije
obaviti,
i dok mi neki seratori o književnoj teoriji
drže prodiku,
ja znam da nema para ni volje za izdati
zbirku,
stihove svoje frfljam
ljudima koje to zanima,
čak se i šokiram koliko
vas ima,
tone nastupa vidim
na vidiku,
no ni u snu nemrem ni naslutiti
zbirku,
šansa za nju sve više mi gine,
ona je luksuz za ljude s parama
da im u samoizdavaštvu sine,
no, nastupi za svaki povod
su mi slatke brige,
ali nešto mi ne stoji baš naziv manifestacije:
„Noć knjige“.

Ivor Kruljac, Pjesma iz zbirke „Nebuloze“, (https://issuu.com/ivorkruljac/docs/nebuloze-pdf)

Foto: www.pexels.com

Maša Zbunjak: Strah od sama sebe

Istukla je svoje dijete.
Bilo ju je strah što će od njega nastati,
kako će to na nju utjecati.
Prevario je svoju ženu.
Bilo ga je strah dublje se otvoriti,
o problemima svojim progovoriti.
Uništio je tuđih ruku djelo.
Bilo ga je strah da nikada takvo nešto neće stvoriti,
da bit će od drugih lošiji.
Popljuvao je tuđi rad.
Bilo ga je strah da je nešto istinito u tom radu,
da promijenit će se morati.
Strah od svoje budućnosti, strah od svoje prošlosti.
Strah za sebe.
Strah od sebe.
Uvijek vlastiti strah.
Strah od sebe sama.

Foto: www.pexels.com

Савва Радулович: Мајстор и Маргарита

Јул је свукао маске са убједљивих карикатура
Као сувишну одежду у јаком плусу
У сопственом гријеху гуше се праведници
Који су умислили да ће им бити подијељени ореоли
Који се више немају коме дати
Моја улица и дан-данас мирише на његове руке
Којима је упалио један пламен што никад неће изгорети
Појавио се потпуно изненада
Као Булгаковљева идеја коју је ево сад осмислио
Увио у невидљиву коверту небеску
И послао анђелима да од ње направе роман

Као што свако вријеме нерадо подноси по Мајстора
Цензурише све његове јединствене врлине
Спаљује његове најбоље рукописе
Узнемирује његов миран сан
Краде оне ситне радости од којих прави крупна дјела
Буца странице његове сопствене приче
Отима му ону о којој пише и која је једна
Тврди повез око његовог меког срца
И оловка којом ствара нестварно дивне стихове
За које се она хвата кад он није поред ње
Тако и он сијече демоне оправдавајући своје име

Прошетао је Воланд Оногоштом и забавио друштво
Увукао се у сваку рупу гдје је могла игла проћи
Поиграо се онима који прљаво играју са чистима
Највеће је смањио тек толико да се виде
Надвладао владаре ситних проданих душа
Јер шта је власт друго до насиљe над осталима
Завртио је мачак репом памет свим тупим
Који су се били наоштрили на недужне
Игра је могла да почне

Њега сам срела сасвим случајно
Као што случајно ухватиш погледом звијезду падалицу
Пао је тачно пред моје очи у задимљеном кафеу
И упалио се попут звијезде која засвијетли ниоткуд
Кад сам први пут чула за његово име
Пуна сала људи смијала се на сав глас
Разне приче пратиле су га као пси луталице
А у његовим очима те ноћи кроз бескрај плавих птица
Што су се поманитало разлетјеле преда мном
Препознала сам правог правцатог Мајстора
И повјеровала у сваку његову ријеч

Сваки стваралац живи у времену
Између онога што је било и онога што може бити
И суштина његовог дјеловања мора бити само истина
У животу, у дјелу, после њега
Не рекох ти, наиђох на Пилата у једном пабу
Прекрсти се: У име књиге, пива и рокенрола!
Викну и махну руком ко да ће отјерати маглу
Као све наметнуте невоље које су нам ставили под нос
И лупи шаком о сто ко да убија грешну муву
Која нам се напила крви све ове године
Штеточину којој морамо тепати као најљепшем лептиру

У његове руке повјеровала сам баш као у Нови завјет
Он је био мој Мајстор новог доба
Стара бољка за мој џеп са лијеве стране
Његов глас допирао је далеко у будућност
А његове усне помјерале су границе мог разума
Одједном сам добила храброст да освојим свијет
А никад не освојих тај њежни глатки образ
О који су се оклизнуле многе жене
Правећи планове како да се залијепе за њега
Као за икону која лијечи све старе патње
Само једним јединим додиром
Само једним погледом који и најгрешнију
Помилује као светицу која је само мало заборавила да је добра

Јул се још увијек размахује ватром
Гори погрешне идеје, друмове и рукописе
У једној улици на мјесечини од среће
Коначно сам успјела зауставити вријеме
Никад му нијесам рекла ништа лијепо
Не зато што не умијем него зато што се плашим
Да ли би се насмијао, побјегао или остао
Мада ово последње највише леди крв у жилама
На невоље се човјек навикне као на сунце
Али шта са срећом да ради неуки човјечуљак
Који је о њој маштао као о немогућем, нестварном
И док, ево, несигурно пратим звјездану ноћ
И не знам шта ће бити са нама
У себи понављам Булгаковљеве питке ријечи
“Онај ко воли, треба да дијели судбину оног кога воли!”

Transliteracija na latinicu:

Jul je svukao maske sa ubjedljivih karikatura
Kao suvišnu odeždu u jakom plusu
U sopstvenom grijehu guše se pravednici
Koji su umislili da će im biti podijeljeni oreoli
Koji se više nemaju kome dati
Moja ulica i dan-danas miriše na njegove ruke
Kojima je upalio jedan plamen što nikad neće izgoreti
Pojavio se potpuno iznenada
Kao Bulgakovljeva ideja koju je evo sad osmislio
Uvio u nevidljivu kovertu nebesku
I poslao anđelima da od nje naprave roman

Kao što svako vrijeme nerado podnosi po Majstora
Cenzuriše sve njegove jedinstvene vrline
Spaljuje njegove najbolje rukopise
Uznemiruje njegov miran san
Krade one sitne radosti od kojih pravi krupna djela
Buca stranice njegove sopstvene priče
Otima mu onu o kojoj piše i koja je jedna
Tvrdi povez oko njegovog mekog srca
I olovka kojom stvara nestvarno divne stihove
Za koje se ona hvata kad on nije pored nje
Tako i on siječe demone opravdavajući svoje ime

Prošetao je Voland Onogoštom i zabavio društvo
Uvukao se u svaku rupu gdje je mogla igla proći
Poigrao se onima koji prljavo igraju sa čistima
Najveće je smanjio tek toliko da se vide
Nadvladao vladare sitnih prodanih duša
Jer šta je vlast drugo do nasilje nad ostalima
Zavrtio je mačak repom pamet svim tupim
Koji su se bili naoštrili na nedužne
Igra je mogla da počne

Njega sam srela sasvim slučajno
Kao što slučajno uhvatiš pogledom zvijezdu padalicu
Pao je tačno pred moje oči u zadimljenom kafeu
I upalio se poput zvijezde koja zasvijetli niotkud
Kad sam prvi put čula za njegovo ime
Puna sala ljudi smijala se na sav glas
Razne priče pratile su ga kao psi lutalice
A u njegovim očima te noći kroz beskraj plavih ptica
Što su se pomanitalo razletjele preda mnom
Prepoznala sam pravog pravcatog Majstora
I povjerovala u svaku njegovu riječ

Svaki stvaralac živi u vremenu
Između onoga što je bilo i onoga što može biti
I suština njegovog djelovanja mora biti samo istina
U životu, u djelu, posle njega
Ne rekoh ti, naiđoh na Pilata u jednom pabu
Prekrsti se: U ime knjige, piva i rokenrola!
Viknu i mahnu rukom ko da će otjerati maglu
Kao sve nametnute nevolje koje su nam stavili pod nos
I lupi šakom o sto ko da ubija grešnu muvu
Koja nam se napila krvi sve ove godine
Štetočinu kojoj moramo tepati kao najljepšem leptiru

U njegove ruke povjerovala sam baš kao u Novi zavjet
On je bio moj Majstor novog doba
Stara boljka za moj džep sa lijeve strane
Njegov glas dopirao je daleko u budućnost
A njegove usne pomjerale su granice mog razuma
Odjednom sam dobila hrabrost da osvojim svijet
A nikad ne osvojih taj nježni glatki obraz
O koji su se okliznule mnoge žene
Praveći planove kako da se zalijepe za njega
Kao za ikonu koja liječi sve stare patnje
Samo jednim jedinim dodirom
Samo jednim pogledom koji i najgrešniju
Pomiluje kao sveticu koja je samo malo zaboravila da je dobra

Jul se još uvijek razmahuje vatrom
Gori pogrešne ideje, drumove i rukopise
U jednoj ulici na mjesečini od sreće
Konačno sam uspjela zaustaviti vrijeme
Nikad mu nijesam rekla ništa lijepo
Ne zato što ne umijem nego zato što se plašim
Da li bi se nasmijao, pobjegao ili ostao
Mada ovo poslednje najviše ledi krv u žilama
Na nevolje se čovjek navikne kao na sunce
Ali šta sa srećom da radi neuki čovječuljak
Koji je o njoj maštao kao o nemogućem, nestvarnom
I dok, evo, nesigurno pratim zvjezdanu noć
I ne znam šta će biti sa nama
U sebi ponavljam Bulgakovljeve pitke riječi
“Onaj ko voli, treba da dijeli sudbinu onog koga voli!”

Foto: www.pexels.com

Stefany Vučković: Kod Pierra to nije tako

Ako postoji neobičan um, onda je to… Pierre… Još jedna priča iz OŠ Šijana

U moju obitelj je došao učenik na razmjenu. Iz Francuske je i zove se Pierre. Vrlo je neobičan.

Kad je doručak, on ne jede za stolom već u toaletu. To radi jer u Francuskoj vjeruju da ti se neće dogoditi ništa loše sve dok jedeš u toaletu. U nedjelju smo moja obitelj i ja išli u crkvu. Pierre je vrištao kao lud. Zatim mi je objasnio kako je on židov i to je njihov običaj. Svaki je dan nosio hipijevsku odjeću i veliki šešir od pseće kože. Saznala sam da su Pierrovi roditelji bili hipiji i tjeraju ga da se tako odijeva. Za ručak je jeo samo crve i bube. Kad smo otišli na bazen Pierre se namazao blatom, jer se od toga više potamni.

Pošto Pierre ide sa mnom u razred, zaljubio se u moju prijateljicu Saru i odlučio je pozvati na spoj. Sara je pristala. Kad su bili na spoju, on je samo lizao svoj mobitel. Rekao je kako se tako pokazuje nekoj osobi da je voliš. Većinom se zna da se djevojci kad su na spoju daje cvijeće, ali kod Pierra to nije tako. On je Sari poklonio na spoju teglu maslaca. Objasnio jo je da se u Francuskoj to radi iz poštovanja. Kad se Pierre tušira, ne šamponira se šamponom već pastom za zube. Francuzi valjda misle da je pasta za zube učinkovitija od šampona. Zna se da se za spavanje oblači pidžama, no Pierre obuče kostim medvjeda. Protivi se spavanju u pidžami jer je to za njega normalna odjeća koja se nosi preko dana.

Na kraju školske godine Pierre se vratio u Francusku. Dok je bio ovdje, shvatila sam kako on samo poštuje svoje običaje, kao što mi poštujemo svoje u Hrvatskoj. Jako će mi nedostajati ma koliko god bio čudan.

Foto: www.pexels.com