Robert Janeš: Potpuri kretanja

Putnik

“Krećem se jednoliko pravocrtno po cesti koja u daljini nestaje u magli. Iznad blješti sunce.”
To je nekakav metaforički pogled u budućnost?
Ne, zapravo ne – to je fikcija stvorena trenutačnim osjećajem na određenom mjestu u određeno vrijeme. Ne, nije ni to. To je kontemplacija na život oko mene. A što je sa životom u meni?
Tu bi bolje legla ona Petra Preradovića:
Bože mili, kud sam zašo!
Noć me stigla u tuđinju,
ne znam puta, ne znam staze…
Zato, miruj, miruj srce moje… – rekao bi isti pjesnik.

Voćnjak

Stari se srebrni naduvenko opet počinje smiješiti, drugi put ovoga kalendarskog mjeseca. Razlijeva se po površinama lokvica koje su ostale nakon kratkotrajne kiše. Odražava se baš u svakoj od njih podjednako svijetlo i nacereno. Veseljak, nema što. Njemu je sve zabavno.
Gledam kako se namreškala površina jedne na putu kroz voćnjak, baš kao da je netom netko ugazio u nju. A nema nikoga. Samo Srebrni i ja. I voćke. Šapuću nešto o granama koje njišu poslije kiše i suncu koje čekaju da ih otkrije. Žale za plodovima koje su dale i koji sad padaju s istih tih grana, trunu na tlu jer ih nitko ne kupi.
– Pa opet će nešto izrasti iz njih – tješim ih ja.
– Izrast će iz sjemenke, da, ovako ili onako – odgovaraju složno – ali naš trud je u plodu, u njegovoj slatkoći i sočnosti.
– Evo, na godinu ću ja pokupiti sve – pokušavam ih razveseliti.
– Dobro za tebe na godinu. Samo, propustio si ovogodišnje, bili su najslađi dosad otkad mi postojimo. Ne znamo kakvi će biti iduće godine.
– Ma bit će odlični, još bolji – optimistički im odgovaram očito ne tješeći ih nimalo.
Pogled mi zapne na sarkastičnom osmijehu onog gore na nebu.
„Nitko ne može stupiti dvaput u istu rijeku“ rekao bi Heraklit prešavši na drugu stranu preko mosta. Filozof.

Vrt

Korov polako zavladava travnjakom koji već tjednima nije pokošen, trnovito granje čini staze neprohodnim, ružin grm se još drži. Nešto se dogodilo s motornom kosilicom, a ja nikako da se udostojim provjeriti što. I na fontani voda sve tromije prska. Možda se i tu neki kvar događa.
Pitam se – kakav li će biti miris suhih ruža?
Vrijeme je malodušnosti.

Kvar

Samo je dizna na rasplinjaču bila zaštopana pa kosilica nije htjela upaliti. Mada sam se prvo uplašio da je kamenčić upao u motor i slomio nešto. Srećom, nije.
Ajmo radit. Vrt jedva čeka uređivanje. Ali prvo treba očistiti put.

Rub prostora, sredina vremena

Mogu li si reći da sam nigdje? Pa ne baš. Ako nigdje gledam kao ništa, odnosno kao prazninu, onda ne mogu biti nigdje. Jer ako sam ja tu, onda to nije praznina.
Ma čini mi se da sam trenutno određen samo jednom koordinatom. Onom četvrtom. Prve tri su me zaobišle, zakrivio se prostor oko mene, a ova četvrta me smješta negdje u sredinu praznine koja to više nije.
Ima li vrijeme sredinu? Ima. Ja sam sredina vremena. Sve počinje od mene i sve završava u meni.
Izgubljen u prostoru, nađen u vremenu…

Foto: www.pexels.com

Mario Lovreković: Zagrljaj

Ugasi mi cigaretu na koži, čvršća je od te tvoje prljave pepeljare. Poznajem svoju kožu dovoljno dobro i mogu ti to dopustiti. Pali, udiši miris paljevine i uživaj u tome. Zatim mi probijaj žile, igle te čekaju u srebrnoj kutijici na našem noćnom ormariću. Posebno su nabrušene samo za tebe. Pusti krv neka teče, nemoj ju spremati za kasnije. Pij dok je svježa i topla, tako drugačije godi nepcu, ljepša je na jeziku, lijepi se i razvlači kao spora smrt. Pij, ne brini, zadovolji svoju žeđ. Tvoja požuda se čita osakaćenim slovima čije značenje ne može tvoriti normalne riječi. Nakon tebe više nema rečenica, ostaju samo natuknice koje će možda jednom moći ispričati priču o smislenom pogrebu uzdaha.

Zatim kreni na zglobove. Svaki pregib nježnošću zareži, osakati ga dovoljno kako bi me slatko zaboljelo, ali ne zasjeci do kraja! Znam da ćeš suzdržanost htjeti odbaciti poput trupla koje mirisom smeta, međutim pokušaj rezati malo po malo. Vjeruj mi, kasnije će biti slađe. Luđe. Bolesnije. Bjelina načetih zglobova ozarit će ti lice; odgrizi mi gornju usnu u naletu srdžbe, kontroliraj se koristeći moje tijelo i čitajući moju bol.
Budi pažljiva, razmišljaj, i nokti te čekaju. Čupaj ih, unesi se u svih dvadeset činova predstave. Spusti zavjesu i uzmi najčvršću pincetu, onu veliku. Ako bude teško upotrijebi skalpel, zareži ispod nokta i dijelom po rubovima koji spajaju meso i nokat. Zatim uhvati i snažno povuci. Od boli ću se možda onesvijestiti, ali ne brini, uvijek me možeš razbuditi žarom cigarete. Pali bez zadrške; po vratu, kapcima, gdje god se živci susreću. Budi snažna do kraja, još smo daleko od smrti.

Jezik mi odreži odmah nakon toga, jer ću te možda nagovarati da prestaneš. Ono što će uslijediti boljet će još i više, vjerujem kako ću zazivati lice vraga, stoga me oslobodi te sramote. Znaš i sama da ne postoje bogovi kojima bih se klanjao. Gledati želim, stoga mi oči ne kopaj. Uši mi pak više neće biti potrebne, odreži ih. Miris želim osjetiti; taj neponovljivi miris krvi, stoga neka mi nosnice ostanu netaknute. Zube mi slobodno izvadi, mošnje odvoji od mene najtežim komadom željeza kojega možeš pronaći. Udari i zdrobi. Okreni mi glavu u stranu, jer ću sigurno povraćati, a ne želim umrijeti gušeći se u vlastitoj neprobavljenoj hrani i želučanoj kiselini. Tada dokrajči zglobove, neka samo trup ostane.

Potom me cijeloga otvori. Od ždrijela do prepona. Oguli mi kožu s potrbušnice, a ono malo mesa prebaci kao sirovu svilu na jednu i na drugu stranu. Promatraj organe kako se u stanju šoka grče na svježem zraku. Uživaj u mirisu crijeva, izlučevina, počasti se do kraja. Ogoli mi rebra, odvoji meso i ureži svoje znakovlje na njih. Obloži ih voskom i zapali ih poput svijeća, jer gorjet će kao što to stijenj čini. Zasjat će svjetlo koje si odavno pokušala pronaći. Proučavaj organe dok se peku na vatri, promatraj kako mijenjaju boju i smanjuju se. Prati moj pogled koji se gasi i raduj se. Rađaš se iznova, jer je netko zbog tebe svjesno zagrlio smrt.

Foto: www.pexels.com

Maja Šiprak: Krila

Živim
neopisiv strah od pada u ništavilo
od prosječnosti koja teče samim dnom
a krila nisu što su nekoć bila

krošnje stabala mrmore kraj
nebo umjesto suza razbacuje zvijezde
ipak
ne odričem se krila bez krvave borbe
nisam još spremna odustati
od svega što imam na svijetu
ljubav me stvorila
neka mi njena dubina bude grob

kad dođe dan
i uzmu mi krila
trenutak prije nego se utopim
u morima prosječnosti
hoću li požaliti što ih nisam predala bez borbe
i živjela u nadi
kako me negdje čekaju nova

previše toga mogu izgubiti
moram pokušati ne misliti na strah
još uvijek imam sve
još uvijek sam miljenica svijeta
i uspijevam zadržati krila

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Koketa s Fejsbuka

Ja volim da se slikam. Ponekad i po dva-triput u istom danu okačim svoje fotke na fejs, ali ne s računicom da bih zavela nekog dilbera od onih tankoumnika zagledanih na ekranu u proplanke mojih očiju, i u sveukupnu fizionomiju i u moje butine, već zato što sam žena i što volim da i drugi vide kako izgledam lepo – a i izgledam lepo: sačuvala sam mrenkastu svežinu tela i vitke noge i zavodljivu jebizovnost, ma šta o tome mislili puritanci koji me smatraju uobraženom.
Najčešće sam slikajući se oblačila mini-suknjice, dopičnjake, koje ponekad i na ulici provokativno nosim, i sedeći na betonu stepenika u hodniku, leđima oslonjena na ogradu stepeništa i s blago uzdignutim štiklama o zid nasuprot, puštala sam tkaninu da nežno sklizne do pregiba, ne otkrivajući ništa što nije za gledanje, ili bih se obgrlivši rukama kolena poluležeći ugnezdila na široki ram prozora, s krajolikom drveća iza, ne mareći što je na spratu, i oborenih trepavica i u stranu nagnute glave, dopola sakrivene pramenovima crne kose – „zanosne i duge, kao kod pokajnica“, napisa jedan zabludeli pesnik, koji je imao nesreću da se u mene zagleda – sačekala bih da aparat škljocne, bez misli zamišljena, znajući da zračim nečim iz sebe i da ti ono što jesi niko ne može uzeti.
Magija fotografije nije gola telesnost, kao što umišljaju lujke sa silikonima i prazninom u okicama, ona je umetnost stava i držanja, individualnost i sposobnost da samu sebe posmatraš sa strane, kako bi poput kakve priče prenela lepotu široj populaciji sa društvenih mreža i otvorila im vidike i uvide ka horizontima o bajci s druge strane banalnog, ali uprkos silnim lajkovima koje sam dobijala, i cvetićima i srcima i još koječemu, a čijim se brojem i lepojke mnogo mlađe od mene teško da mogu podičiti, balkanska goveda ne razlikuju šarm od pornografije, i život je tuga od nerazumevanja.
Fejsbuk je korzo slika i reči koje su slika i odblesak nečeg od nas, i epiteti o nama koje koristimo hvaleći se ne moraju uvek biti proporcionalno suprotni onome što jesmo ili mislimo da jesmo, jer to što je svaki moj fotos dobijao po 200-300-400 lajkova svakako je nesumnjivi dokaz da sam lepolika i izazovna, a što je potvrđeno i figuricama u komentarima: „Slatka si!“, „Divna si!, „Super izgledaš“, „Mače“, „Lutkice!“ itd, i to je u redu, ali to i ne znači da ću za vabljenjem svakog šarlatana fasciniranog mojom pojavom potrčati kao bez duše, petlovi postoje da bi kukurikali, a zavidljive sokačare koje nepismene u umešnosti flerta toroču da se to tek samo „željna kurca razgolićena po fejsu trćim“ (sačuvaj me, bože, kakvih reči), e one, vala, mogu tek samo da mi pljunu pod prozor na kojem se u suknjicama slikam − kao, uostalom, i razočarani muški šovinisti, čiju sam naklonost i težnju da se nađemo i kresnemo beskompromisno odbijala, a koji su me u frustraciji vređali da sam uspijuša i kaćiperka i iznosili nauk nekog slepca da „u svakoj ženi živi đavo koga treba ubiti ili radom, ili decom, ili i jednim i drugim, a da, ako to ne uspe, treba ubiti ženu“.
Po prirodi sam veoma inteligentna, i bog me je obdario mnogim kvalitetima, ponekad oprečnim. Majka sam dvanaestogodišnjaka, divnog sina imam, na čemu hvala i mom bivšem mužu − poduhvat kada je Milana napravio bejaše i jedino valjano delo koje je taj idiot ikada u životu učinio. Za jedanaest godina nesporazuma kojeg zovu brakom, nikada nisam ni pomislila na drugog čoveka, nasuprot mom bračnom partneru, koji me je sa svakom radodajkom varao, ali ga nisam zbog toga oterala, već zbog drugačijeg shvatanja obaveza i njegovog lakomislenog pristupa svemu, jer život nije samo zagrljaj prepletenih nogu, treba voditi računa i o koječemu drugom, i ljubav je dodir razumevanja…
Posle razvoda pustila sam se u promet, ali samo na fejsu, s nadama devojčurka, a i šta ti vredi što si lepa ako i drugi za to ne znaju, i sem slika, jer žena je više od slike, ponekad sam i pametovala, u pisanoj formi iznosila svoje misli i zaključke o raznim društveno-korisnim i egzistencijalnim temama, načitana sam i radoznala, i pisala sam tako i o apsurdu i smislu ovog i o nekim tamo skrivenim svetovima, kao da ih poznajem, mada njih u našem vidokrugu nema, postoje samo senke, i mi često, da bi sebi podigli cenu, mnogo šta umišljamo, pisala sam i o ljubavi, koja je kao “krik pobune protiv praznine života”, ne znam baš najbolje šta to znači, ali lepo zvuči, i okapala sam nad ponekim svojim stihovima i po nekoliko i više noći, pisala o ravnodušnosti u izmaglici pogleda, i spominjala plamenove u vatri kamena, s kristalima straha, kada se to lepo ukalupi može svašta da znači, a ljudi ne razmišljaju, pisala sam i o uobraženosti sveta kao posledici sirotinjskih zaključaka, moju su poeziju nazivali mračnom jer je istinita, i na 2 fejs naloga sa po 5000 + 4000 posmatrača dobijala sam tek po 50-tak lajkova, i po neku bedu od komentara, posetioci fejsbuka uglavnom su skvrčenog mozga i zagledani u površinu, i ja sa njima − od sudbine se ne može pobeći: na tronožac bih postavila aparat i slikala se očas, ukrstivši kolena na fotelji i podigavši tabane o naslon nasuprot, sa skliskim suknjičetom do pregiba i sneno zagledana u daljine, i ponovo je sve bilo u redu i po merilima kojima je svet stvoren: „Maco!“, „Seksi izgledaš!“, „Čarobnice!“, „Pojedem ti smokvicu“, „Čežnjo duše moje“, govorili su, jer drugačije ne umeju.
Bez laskavih udvaranja ne bi se rađala deca, i naravno da svakoj suknji osvrtanje za njom imponuje, ali kompliment bez stila je čemer, žene imaju i dušu, mada neki neuračunljivi filozofi u to sumnjaju. Usamljenost ljudskog bića je nenadmašna, sve što čini s hirovitom je nakanom da od nje pobegne, i svaki je od nas zaglavljen u svome svetu, iz kojeg nema gde da ode, osim u priču koju o sebi drugome priča, da bi u pogledu njegovom odblesak trajanja našao. Sami po sebi mi smo tek nešto malo više od ništa, ono što jesmo tek smo u zajedništvu sa svime oko sebe, a dani se smenjuju i odlaze, i živeti treba, ne mareći za „uvrede vremena i nepravde ljudi“. Nedostatak istine naša je esencija, bauljamo kroz neznanje kao ćorave kokoške poneko zrno nalazeći, i ne možemo da budemo drugo do ono što jesmo…
Nikada nisam bila opsednuta ničim. Ne znam ni da li mi se sviđa ili ne ovaj svet, dalek mi je nekako, previše sam s druge strane duge, i mada egzibiciono ekstrovertna uvek u sebi, onima koji me poznaju pomalo sam čudna, ne interesuju me njihova „uživanja“ i „žudnje“, niko me nije ni upoznao ni prepoznao, išla sam naprosto svojim putem, prestižući u svemu kilave pripadnike ljudskog soja, od većine sam muškaraca jača, zato sam i sama, valjda tako i treba.
Kažu da se neke ptice posle parenja vezuju do kraja života, verovala sam da tako i sa ljudima treba da bude, vidim da nije tako, mnoge moje poznanice kače se kako koja s kim stigne, tražeći sreću ili iluziju nje ili šta već, a svetu se moraš prilagoditi, ne znam kako, seksualne naslade bez duše nestvarnost su i podsmeh dostojanstvu, i zaludu sva hemija i vežbe iz fizike u varijanti „idi mi dođi mi“, jer ljubav je jednostavno tu, kada je ima, sve ostalo su bulažnjenja o njoj.
Ne znam da li će ikada ljudi shvatiti ono što oduvek znam, da je koitus najbanalniji odnošaj na svetu, tek posredno vezan s lepotom i kvantitativno-kvalitativnom anatomijom, ljudske mogućnosti su skromne, strast je samo polazište, ništa se tu ne da izmisliti, ali možemo u sebi, zbog sebe i onoga s kim smo, u beskrajnim prostranstvima bliskosti s njim uvek novo nalaziti, i ako nekog voliš biće ti vazda lep, i mislila sam, postavljajući posle razvoda svoje fotke na fejs, da među ljudima ima i džentlmena, obazrivo viteških, upoznatih sa značenjem reči dama, ali na svetu su sve same nemogućnosti…
Život je ponekad smejurija, i imaš tako sve a kao da nemaš ništa, ne znam kakva smo mi bića, naši su prohtevi nezajažljivi jer ne znamo šta hoćemo, ali uvek znamo šta nećemo, u ravnopravnosti smo prestigle muški rod, oni su postali slabiji i nikakvi, moralno posrnuli, onemoćali i zbunjeni, duhovno sterilni, kompenzujući svoju ništavnost mačo-stil agresivnošću i brojem žena s kojima će se hvaliti, robovi su svojih nagona, plitkoumni, lako ih je zavesti, vele da sam ih očarala seksipilom i pomerila im pamet, bar stotinak njih na fejsu saletali su me da se upoznamo i ma gde sretnemo, nikom se nisam odazvala, pamet mi nije među kolenima i trezveno razmišljam glavom, tek samo volim da se slikam, dok ovako bajkovito izgledam, u vremenu što prolazi i skoro je prošlo.
Ljudska mnenja međusobno se isključuju i mahom su pogrešna, mnogo šta u ženi vezano je za seks, što često ne priznaje, i za emocije, što uvek ističe, i ona krilatica da se šminkamo kako bi sebi izgledale lepo možda i ne pije vodu, znam ja sve to, ženska pamet ponajčešće je obuzeta sobom i kao takva plitka, ali nekom visprenošću ni muška se ne može pohvaliti, svi smo mi nesigurni i gladni ordenja i priznanja, i na kraju umiremo, i nije pametno sebe postavljati visoko.
Ali opet tek šta je biće koje ni samom sebi ne veruje da vredi doli mizerija i biće bez dostojanstva, imati visoko mišljenje o sebi ne mora značiti i uobraženost, ponosna sam što sam ovakva kakva jesam, horizonti su daleko i uvek treba pokušavati videti šta hoćeš i ići dalje, pa i što da ne, možda okačim i ovu treću sliku večeras, na prethodnoj sa tamnocrvenom večernjom haljinom od pre 3 sata već sam dobila 247 lajkova, i to je nešto, a ovde baš izgledam zgodno, ovako gledana s profila, u pripijenim farmericama s nenapadno istrćenom guzom i s licem prekrivenim kosom i čeznutljivo okrenutim ustranu, nije ni meni lako, vetrovi odnose snove, i pusti majmune nek skakuću oko tebe i neka pate uzaman, možda ih požuda dozove pameti i pokrene da postanu ljudi.
Izgleda da je fejsbuk, ili barem često pojavljivanje na njemu, odraz naše nemogućnosti da volimo, ili ponekad naprosto samoće, pa i zatvorenosti u sopstveni svet, zvezde u nama gasnu, uvek smo užurbani i sami i okrenuti sebi, tako lako uvredljivi povodom svega što je vezano za naše dostojanstvo, ljudska sorta sklona je laganju, samolaganju i tetošenju sebe, zalutala sam u ovaj svet, sama protiv svih, i kad samo pogledam ove poruke koje dobijam u inboksu prevrne mi se stomak, šalju mi slike svojih telesina i ušiljenih falusa, oduševljeni sobom, misleći da će i mene oduševiti, nude mi provod, imovinu i ljubav, pozivaju u mračne budžake i na izlete i u hotelske sobe, da bi me svojim umećem i znanjem usrećili, ždrepci, šarenolikog su socijalnog statusa, fizičkog izgleda, inteligencije i duševnosti, mnogi su s fakultetskim obrazovanjem, neki i s doktorskim disertacijama, ne znam ko im diplome dade, svet je žalosno mesto nastanjeno dilejama ispunjenim samima sobom, ima i „genijalaca“ začaurenih u svome svetu, neshvaćenih, koje niko ne uzima za ozbiljno jer sami sebe uzimaju preozbiljno, i debila iz teretana kojima je jedina svrha ovozemaljskih dana razvijanje bicepsa, tricepsa i trbušnjaka, radost je življenja biti „dobrog zdravlja, sebičan i glup“, i pesnici mi pišu pesme, nazivaju me izuzetnom, zbog moje duše, vele, stihovno i prozno opisuju mi svoje utopističke emocije i patnju ljubavnu, iskazuju divljenje u beskrajnoj privrženosti i pevaju da sam sunce njihovog života, ne poznavajući me uopšte, a što samo zanesenjaci i socijalno-duševno neoformljeni alkoholičari mogu – šta li sam ja bogu zgrešila, svi me hoće ali su putevi zakrčeni ili ih ne nalaze, nazivaju me nimfom i golubicom, za adresu moga bivstvovanja se raspituju, hteli bi da stupimo u vezu i da im se podam, mahom su u bračnim vodama, beskrupulozniji trućaju o razvodu, neki su sa sitnijom dečicom a ima i onih sa iždžikljanim unucima, obećavaju mi kule i gradove i diskreciju, svaki od njih zajahao bi ženu bližnjega svojega uveren da mu se vlastita samo njemu nenadmašnom podaje, kretenizam, muška pomama za ženskim mesom čudovišna je, kao da su uplašeni od praznine u samima sebi, i ženska koketerija je takva, svi smo mi živa bića, bludnici, da bi se vodila ljubav moraš biti razgaćena, to je intima, kažu za strast da je prolazna, a da se duševno razotkrivanje zove sreća, za koju vele da traje, ne znam da li je tako, mnogo je nedohvatnih saznanja i ko će ih sve znati, svet je prostran i svašta se jednoj ženi u njemu može desiti, nikome nije lako, možda bez gorčine, starenja i smrti ni život vredeo ništa ne bi, ali ja sam žena i u to ne verujem…

Foto: www.pexels.com

Krunoslav Mrkoci: Bordel muza

Često sam u vlaku, na relaciji Zagreb – Varaždin, znao vidjeti umorne radnike zrele dobi kako u rukama premeću i listaju najnoviji primjerak najprodavanijih dnevnih novina u Hrvatskoj; ljudi, umorni nakon posla, vraćaju se kući.

Pažnju im privlače veliki i bombastični naslovi o tragedijama i zanimljivostima, iz zemlje i svijeta; dnevni horoskop i stranica “Vic dana”, uz koju je naravno, najčešće priložena fotografija mlade, lijepe žene, najčešće obnaženih grudi.

I da, primjetio sam kako umorni stričeki prevrću stranice, ponekad odmah žureći prema kraju novina gdje se, naravno, ističu već spomenute obnažene mlade žene. I čini se, nekako, kao da živnu pomalo, ti umorni stričeki, i oči im na trenutak zasjaje, kada dođu do spomenutih stranica.
Ljudima treba osvježenje; treba im nešto što nemaju doma uživo, a bome, niti na središnjem Dnevniku i vijestima.

Nažalost, bojim se da sami novinari koji pišu za novine ne odlučuju o odabiru tema (oni su sretni što imaju plaćeni posao), nego da tu glavnu riječ ipak ima procjena i odluka uredništva o sadržajima koji će biti zastupljeni i objavljivani.

A upravo takve jeftine novine (5 ili 7 kn) su 24sata; najprodavanija dnevna novina u Hrvatskoj.
Najvjerojatnije, neki profesor književnosti ili liječnik na povratku kući, neće jedva čekati da dohvati i otvori svoj najnoviji dnevni primjerak spomenutih novina. Profesori književnosti (barem oni koje ja poznajem) najčešće čitaju nešto od Chomskog ili pak o paradigmama postmodernizma. Neki od njih, poput jednog mog cijenjenog kolege pisca i esejista, Darka Milošića, pišu vrlo lucidne eseje u kojima razotkrivaju, ispod površine, stvarno lice i strukturu našeg svijeta, društva i svakodnevice; razotkrivaju sisteme manipulacije masama i pojedincima.

Pa ipak, i oni, koji su sami slika i prilika punokrvnog intelektualizma, pa ipak i oni se odlučuju dati naslove (blago stimulirajuće u erotskom podražajnom smjeru) svojim esejističkim djelima, poput: “55 lakih komada”.
(I sam sam pisao o tim i sličnim temama, vezanima uz recepciju književnosti u današnjem svijetu slike, pop kulture i medija, u pojedinim svojim člancima, kao što je onaj o Krležinim Pjesmama u tmini iz 1937. – o odnosu naroda i umjetnosti danas – ili pak članak: “Život porno glumice” u kojem sam pokušavao analizirati spomenutu profesiju.)

Seks, spolnost, golotinja uvijek pobuđuju i pale i privlače pažnju, čak i kada sam sadržaj i priroda teksta nemaju veze s naslovom shvaćenim na prvu, poput: Povijest pornografije, Bordel muza, itd, itd … Seksi naslovnica povećava izglede za zamjećivanje i prodaju i najintelektualnijim sadržajima i preokupacijama.
Seks može prodati gotovo sve: dovoljne su naznake sočnih oblina.
I sam sebe uhvatih (evo da priznam) nekoliko puta, kako sam, skoro pa kupio, nekakav erotski strip.

Foto: www.pexels.com

Maja Šiprak: Nebo moje ljubavi

Nasukan na strme obale svoje Itake*
upitnim pogledom
uznemiriš utrobu
odrediš postupke mojih misli
i traženje tvoje prisutnosti

gladnih očiju
upijaš nemir s mojeg lica
svjestan mogućnosti
uzimanja onog
što ti je potrebno
jer sam ti voljna dati sve
u neimanju želje biti nešto svoje

ja sam ogledalo tvojeg postojanja
prostrta ispod tvojih koraka
kao meki travnjak
radosna zbog uspona
širim ruke kako bih ublažila
tvoje padove

slutim tvoje tamne odaje
dok svoj nemir pogledom
izlijevaš po meni
u samotnim noćima
punim sablasnih sjena
koje ti usamljenošću prijete

niti jedna koprena
neće prikriti spoznaju
ritma spirale strasti
tankih niti trenutnog predavanja

dok se moja vjera u tebe
miješa sa željom
a zanosom me uvijek iznova
zavodi i ljubi
izmiče tlo pod nogama
u želji za potpunim predavanjem
i pripadanjem

Foto: www.pexels.com