Sofija Živković: Vinjeta o vrtu

Vinjeta o vrtu

Kada listam Beč, u crvenom kožnom omotu,
crno-bele slike, slušam priču o balovima
Na kraju kojih je obavezno poljubiti partnera za igru,
Pa onda i Dunav prelistavam, koji je daleko od grada, daleko od
Legendi, ali mi, mi smo blizu, dovoljno blizu,
U becirku koji oivičava srce grada, srce neba,
Dok usporeno idemo i gledamo iste fasade i iste ljude – koje ne poznajemo
Doduše, ali ih prepoznajemo, kafa melanž što ju je pio Mocart,
Jeftine oznake Poljupca
Na svim uglovima, i skupocenim poljupcima u samo nekim,
Nevidljivim prolaznicima, sobama, u onim
Bočnim ulicama što ne vode ni do jednog spomenika,
Još dalje od Eugena Savojskog, daleko od svih zamkova,
Spomenika,
Vrtova;
Od panonskog mraza
Naše usne pucaju i krvare, pijemo punč u plastičnoj čaši, brzo,
Da što pre bacimo sve u smeće i krenemo
Negde gde ću moći sve da kažem.

slika1

Dunav, Beč

Vraćanja u podnevnim satima

U nekom kafeu u Jozefštatu,
Sediš, pabirčiš svoje putanje, koje često liče na
Fuge što se prelivaju preko orgulja, i tako,
Nadlećeš kuglu zemaljsku na kojoj svako mesto
Ima istu sudbinu, istu propadljivost, ali mnogo toga
Uopšte ne prolazi, posebno neki čudni šampanjski
Univerzumi nastali ex nihilo – kao svaki novi svet,
Odbacimo ih sa praznim bocama, a onda,
Uvek kada pukne pampur i rasprše se mehurići
Svugde po astalu, odeći, trne telo ponovo,
Posle zvuka oluje koja
Liči na jednu drugu, a nije u polifoniji sa disanjem,
Sve je divno isto; ovoga podneva,
Vijena govori u visokoj rezonanci:’’Neće to moći tako’’
Ponavlja u kloparanju kočija,
Skida šešir i pita:
’’Gde ti je onaj srebrni smeh? Da li se čuje do Dunava,
Preko Štefanplaca i Grabenštrase, dok se voda ne uskomeša?
A kafa melanž gustira se uz Requiem, neveselo,
Vavilon je najtačniji naziv grada u kome si (uvek),
Taj grad sve pamti u dugačkim rečenicama
Izgovorenim predveče, blizu mladeža,
I zašto vidim samo boju peska nakapanu crvenim (ružem, ili ružama)?’’
Vijena briše
Sve dotadašnje skice života,
Pravila sretanja, znanja o pograničnim zonama,
(’’ne znam’’, i ja kažem, sažimam istoriju svih ljubavi u jednu odričnu rečenicu)
To sve objašnjavam neispavano, prekorno, savršeno kao poklapanje tela i ekstaze;
Tamo ti mogu poslužiti kafu melanž,
ali ne i novembarsku noć i čipkane ukrase,
A ja ovde ne mogu sama da sakupim sve opiljke secesije,
Otiranja anemične kože po ćoškovima ulica.

Iz rukopisa “Uri Leser je čekao”

Foto: Jelena Balać

Odgovori