Sofija Živković: Ružoprsta (najpristrastnijem čitaocu)

Ustaješ rano, pre svih koji mogu da naslute šta se dešava,
Samo bi hteli da saznaju koliko sam puta pocepala somot fotelje,
Sedela sam i sala je bila puna duhova prošlosti,
Neki su samo stajali iza mene i cerili se,
Neki su mi držali ruke vezane
Dok sam ja muklo vikala nečje ime,
Jednostavno, taj somot je bio previše mekan
Da me ne bi podsetio na kožu,
Noć nas je činila udaljenijim jos nekoliko konstelacija,
(Umeti sa mojim fantazmama, to je
Veština koje nema ničiji curriculum vitae)
Ustaješ da prevariš praskozorje
Pre nego što boje dođu na obronke
(Kada boje dođu same, tada više nisu tajne),
Ustaješ pre njihove mračne želje
Da te zaposednu,
Koketno ih prevariš da zaborave na svoje nijanse,
I onda možeš da  kombinuješ do besvesti;
To je tih 15 minuta koje ja nemam,
Onesvešćeno čitajući knjige koje nisam napisala
(Ne poznajem dovoljno nijedan grad po kome se ti krećeš,
Pokret ruke na čaši izlomljenih, tupih ivica,
Koji te čini najpristrasnijim čitaocem),
Nedostajanje postane odustajanje, previše je
Mitski spoj peska iz koga niču crvene, iskonske
Ruže, previše tačan, način na koji nestajemo
Uvek kada bih da se podelimo i postanemo celina;
Obično na nečjim linijama oko usana sve piše
Što treba da znamo o nekom gradu,
Zatvaram vrata, štrafta od svetla iz kuhinje,
Ružoprsta, otvorena rana, se zaceljuje sporo,
Zatvaram vrata,
Senka od šolja za čaj, prosuta kafa,
Zatvaram vrata,
Pokrivam se, sutra treba ustati rano, mnogo
Ranije pre proleća, poznojesenje rano,
Postajem fotografija nesanice,
sa sopstvenom rukom preko usana,
Postaješ galerija prećutanih
Reči, veliki austrijski plan za osvajanje
Tvrđave, neuspeli,
(Aprilska noć je vlažna od oktobarske kiše)
Zatvaram vrata, smeta mi svetlo iz kuhinje,
Zatvaram vrata,
Sad mogu mirno da ne spavam.

Foto: Jelena Balać, Svitanje nad okeanom

Odgovori