Sofija Živković: Razgovor sa anđelom

(jedan nokturni odlomak o onostranima)

Ne, ti ne želiš više da te odbijam od sebe,
Iako je to strast u najavi i sneg u naznakama,
U tačkastom mirisu dima, u nekom od
Novembara koji su šifrovano napisani,
Ti ne želiš više da budeš do kraja igde,
Da kondenzuješ kiše u kamenice, u oluje,
U šume, u rečne obale, svo ono šipražje
Između dva sveta, jednog koji ne biram i drugog koji
Sam ostavila bezdušno, jer nije bilo načina da ne odem preko
Mosta, u olupinama čamca, u istrulelom deblu,
Nagrizenom od ledenog vazduha,
Ali ne, ti ne želiš, da te više samopovređujem,
Da od tvojih rana pravim svoje ožiljke,
A od mojih tvoje, da zašivamo pocepanu odeću
Koncem protiv uroka, zlatnim damaskino nitima,
Tradicionalna izrada nakita,
Tradicionalna izrada rana,
Da mešamo boje očiju do slepila,
Ti si iz sfere koja vidi više,
Znam, a meni su bežanja strana – volim samo vraćanja,
Ti ne želiš rastanak, samo prekid pletiva, ne ni rasparivanje,
I neko pompezno rušenje mosta kojim sam došla neokrećući se,
A ipak sam postala stena, to je moralna obaveza
Onih koji pređu iz jednog univerzuma u drugi,
I opet bih, jasno je, opet bih, zna se,
Sve to isto učinila, sa anđeoskim prostorom
Lepota izgubljene igre je beskrajna,
Ali ne, ti ne želiš da me više
Samopovređuješ, tražiš stazu u mrklom mraku,
Koja bi te lišila besmrtnosti,
Razgrćeš zastor od reči i magle,
Planiraš moj ostanak na Dunavu zauvek,
Kroz gusto divlje rastinje.

Foto: Jelena Balać

Odgovori