Sofija Živković: Proleće u ćoškovima ulica

Jel tamo hladno?, da, ponesi neku
Jaknu što ne propušta vetar, što ne propušta
Sećanja, proleće se odvija
Sporo, kao traka starog filma koji pokušavam
Da gledam bez projektora, na stolu je
Novi jezik, nedostupan čulima, moguć samo
U zajedničkoj prošlosti koju ne pamtimo,
Kofere spuštamo iskusno, brojčana jedinica
Koja se ravna sa brojem zvezda,
Seliš se negde na nekoliko dana,
Postajemo nečiji privremeno, i zauvek,
Kako se to obično dešava,
Hladno mi je, zatvori prozore,
Sunovrate se stvari
Uvek kada pokušamo da ih popravimo,
Tada ti se oko očiju prenesu one linije što
Su oko usana ucrtane,
Hladno mi je, zatvori dvostruka vrata, zaključaj nas
Sa devet brava, boje mrznu na ovoj temperaturi,
Skupljam sobu u veličinu pisaćeg stola,
(Znam da ne možeš da voliš to što radim zbog tebe
Jer voliš ono što neko radi za tebe)
Ne možeš da voliš reči koje padaju na sto
Kad god upalim svetlo, legnem i
Neprestano se ove ovdašnje nadmeću sa Urijevim
Bojama, neprestano nešto izgovaraš,
Nešto slično rečenicama koje su mi bile pred očima
Kada sam poželela da spakujem sve u kofer
I preselim se u jedan valer otkriven između
Dva koloseka po kojima idu kočije,
I da ne raspakujem nikada jer sve bih novo kupila,
Nemoj više da razumeš moje boje koje vrište,
Kazao mi je Uri u nekom bunovnom stanju,
Dok smo išli ka vrtu, odjekivalo je kroz prolećnu kišu,
Zgrade su bile pohabane od grešaka i drugih šetnji,
Je l’ ti još uvek hladno?, uključila sam grejanje
Na najviše, barometar je stao, ali ti dalje drhtiš,
Uvijena su nam tela u atmosferu sobe,
U neke slike iz fioke gde držimo jesen
Zaštićenu od ljudi, u boje koje se razlivaju od toplote,
Da smo malo srećniji nego sada, sa koferima na podu
I ostavljenim sitnicama u podrumima,
Da li bi nam bilo toliko hladno?

Foto: Jelena Balać, Kočije kod Hofburga

Odgovori