Roko Peruško: Kad malo bolje razmislim

Otkud da počnem? Ovogodišnji kamp me totalno razočarao. Prvo što me je toliko dotuklo je da su naš stari, lijepi kamp, bogat zelenilom, lijepim bungalovima i plažu s pijeskom zamijenili ogromnim hotelom, a nas strpali u trule šatore pune buba u nekom selu blizu grada.

Taj kamp je da gori ne može biti. Nalazimo se u mračnoj borovoj šumi punoj smole tako da kadgod stavimo kupaće na sušenje, sljedeći dan su već pune ogromnom količinom smole. Da ne pričam gdje se kupamo! To je užas! More nam je udaljeno sigurno jedan kilometar, ako ne i više. Dok se dogegamo do njega, treba nam sat vremena po bijelom putu. A i kad stignemo, plaža je puna smeća i morske masti. Kamenje je oštro, a drveće suho. To je najprljavije, ako bi ga se tako mogli nazvati, more koje sam ikad vidio. Trebamo se dva puta istuširati kako bi nas tijelo trebalo svrbjeti. Niti tuširanje nam nije bilo po volji. Tuš kabine imaju razbijene pločice tako da smo puni porezotina. Tuševi su neke trulo sive boje i neki imaju hrđe po sebi. Sve u svemu grozota.

Drugi razlog zašto mi se kamp nije svidio je da smo samo Pero i ja bili iz istog društva. Ostale nisam ni poznavao. Pokušavali smo ući u ekipu nekih starijih momaka. Po danu je bilo super. Igrali smo nogomet s njima, upoznali su nas sa svojim, kako bi oni rekli „trebama“. Čak sam upoznao jednu curu koja se zanima za mene. No, kad je pala noć, magija je nestala…

Prvo su me, zvat ću ih, gorile tjerale da pušim jer su ispod prašnjavog kreveta imali šteku cigareta. Ja sam naravno odbio. Kada sam rekao ne, najveća gorila se razbijesnila i lupila me po vratu. Pao sam na pod. Ostao bez svijesti.
Probudio sam se u mračnoj šumi. Zrake sunca su se mukotrpno probijale kroz borove i slijetale na zemlju. Bio sam zavezan za bor debel, sigurno jedno dva metra. Čim sam se pomaknuo Pero me upitao: „ Jesi li dobro.“ „Jesam, hvala na pitanju.“, odgovorio sam. Pola sata smo se izvlačili. Jutro je već polagano počelo svitati i mi smo se orijentirali po smradu, malo je reći, prljavog mora.

Kada smo stigli u kamp, gorile su nam objasnile kako je to sve bila samo šala. Možeš mislit’! Samo su se bojali da ih ne cinkamo. Oprostili smo im i nastavili s dnevnim aktivnostima. Vođa kampa Đuro nas je poveo na planinarenje na obližnje brdo. Dok smo se penjali uzbrdo, nismo imali ništa za vidjeti, samo glupe borove, ali kada smo stigli na vrh…. To je bio doživljaj. Pogled na sva obližnja sela i na more. A ne na ono prljavo, nego pravo more. Pravo plavo more. Sve oko nas je bilo zeleno. Ne trulo borovo zeleno, nego zeleno sa ukrasima roze boje od cvijeća. Svako toliko bi proletjela neka lijepa ptica, a čak mislim da sam i jelena vidio. Sve u svemu prekrasno.

Kad malo bolje razmislim, ovaj kamp uopće nije bio toliko loš! Naravo, bilo bi bolje da sam ostao doma sa svojom, ne tako, „gangster“ ekipom, ali nije bila tapija.

Foto: www.pexels.com

Odgovori