Nemanja Miličević: Napokon (ulomak iz romana Slasna polja)

Negde je pročitao da bi čovekova najveća strepnja trebala biti strah od zaborava, pošto je u sećanjima sadržan čitav naš život. Iako još uvek nespreman da u potpunosti prizna, intimno je težio baš tome, samozaboravu. Hteo je da izbriše sopstvenu prošlost, pa je napokon načinio i taj prvi pravi iskorak u propinjanju protiv nje.

Tek što se zaputio, prešao prag, a već je bio nepovratno daleko. Ne bi se okrenuo i vratio čak i kada bi mu neko dokazao da je otišao iz najboljeg mesta na svetu. To su reči koje bi opisale njegovo pravo raspoloženje kada je posle iscrpljujuće vožnje po starim oronulim putevima stigao na izlaz za autoput. Na tom mestu je stajala jasno obeležena tabla, krupno upisano: broj 1. Uključio se jer drugog izbora nije imao. Odmah se mogla primetiti razlika u vožnji, lakše je upravljao vozilom i osećao se znatno bolje i sigurnije.
Beskrajni nebeski svod sa kojeg je neko ukrao sve oblake, beše kao zastrven svetlo plavim suknom, jednoličnim, prozirnim i nedovoljnim da zadrži prodornost vrelih sunčevih snopova ka isušenoj ravnici u kojoj se obreo.

Bučna drumska krstarica je klizila napred, dok ju je njena bleda senka, uvek u blagom zaostatku, neumorno pratila i nevešto preslikavala izduženu čeličnu školjku praveći od nje izobličenu karikaturu na usijanoj crnoj površini.

Prožimale su ga vibracije tog jednostavnog osećanja oslobođenosti koje putovanje nosi sa sobom, i svesnosti da je prošlost ostavio iza dok je sve ostalo bilo ispred njega i čekalo da bude otkriveno. Otvoreni, naizgled beskonačni prostor i neograničena sloboda kretanja odmah su se nametnuli kao opozit zatvorenosti sistema iz kojeg dolazi, budeći novo uzbuđenje.

Napuštajući i bežeći od mrskog, predvidljivog i unapred određenog, bio je na prelazu – cesti ka dugo iščekivanom, željenom, nepredvidivom. Njegova intimna fantazma o tom prelazu se savršeno poklapala sa prizorom spoljašnje bestragije u kojoj se nalazio. Svim čulima je upijao prvi put iskušenu slobodu kretanja, onoliko koliko je očima mogao da zahvati i plućima da udahne. Sluhu je prijalo, inače razdražujuće, snažno strujanje vazduha između otvorenih prozora, a nosu opori miris vrelog peska pomešanog sa iritantnim isparavanjima unutrašnjosti. Biti tu i doživeti trenutak – ne postoji dovoljno izražajan jezik da opiše osećanje oslobođenosti kada je postao svestan da je uspeo da izađe. Hteo je da jauče od ispunjenosti srećom. Kao nesavladivu emociju, ispustio je krik zadovoljstva kroz otvoreni prozor. Istim probudio sve nakupljene boli, ali mu se učinio nedovoljnim pa je ponovio, mnogo grlatije, kao da je sam na celom svetu, i osetio izvanredno olakšanje. Nije tragao za posebnim objašnjenjem, jer je sve bilo jasno sadržano u tom trenutku produženog trajanja odnosno nezadrživom neljudskom vrisku, snažnom poput nakupljenog besa koji ga je izazvao. Shvatao je da to nije bio proizvod trenutnog raspoloženja već davno potisnutih frustracija i svega što ga je dugo gušilo i sputavalo – svega zbog čega više nije tamo.

Još uvek nošen snagom prvih utisaka, jurio je po savršenom putu usečenom u pustinji išaranoj raštrkanim i zakržljalim rastinjem, šireći usne u blistavi osmeh prezira prema svemu od čega je pobegao. Već na samom početku vizuelnog upoznavanja sa nedoglednim okeanom peska koji se prostirao ispod vedrog nebeskog svoda, osetio je da ta beživotna praznina, bez ikakve sladunjavosti u sebi, nosi ogromnu energiju i privlačnost koja se ne da objasniti. Svaki prolaznik bi u jednom trenutku poželeo da zastane i uživa u nečemu što se čini prostorno i vremenski izopštenim od ostatka univerzuma.
Smenjivanje izvanrednih raspoloženja se nastavilo, pa su ga u jednom trenutku, zajedno, obuzeli nevino dečije ushićenje, zaborav i ekstremno izražen osećaj za aktuelni trenutak kome ništa ne prethodi i posle kojeg ništa ne dolazi. Hteo je da ga zadrži zauvek i ljubomorno sačuva samo za sebe.

Pomislio je: “Kako samoća i otuđenost mogu prijati!”

Sve je izgledalo mrtvo i živahno u isto vreme, ali ne samo u njegovoj glavi, jer iako je pejzaž bio pustinjski na pojedinim mestima bile su vidljive male oaze u kojima buja vegetacija. U blizini takvih mesta, svojom visinom i raskošnim granama, dominiralo je izduženo drveće okićeno plodovima različitih boja, oblika i veličina, izraslo iz guste zelene trave. Ispod njih, uz obalu kanala ispunjenih tekućom vodom čiji žubor nije mogao da čuje, raslo je cveće u najživopisnijim bojama pa je posmatrač povremeno mogao imati utisak da je u pitanju priviđenje kakvog nestvarnog sveta ili pak rajske bašte bez ljudi – lepote koja govori sama za sebe. Nasuprot tome, živog stvorenja nije bilo ni u naznakama.
Svest o činjenici da ne zna gde se nalazi, gde ide i šta traži nije delovala deprimirajuće na putnika. Uostalom, tek je pošao i verovao je da će pronaći pravi smer – onaj koji će ga odvesti na željeno mesto, iako nije imao ni naznaku gde bi to moglo biti. Nastavio je da opaža mrtvu prirodu koja se širila mnogo više od zahvata pogleda, nezainteresovanu i ravnodušnu prema svemu ostalom, gazio napred i svakim kilometrom prošlost pretvarao u puko marginalno sećanje, uživajući u toj nasladi.

Foto: www.morguefile.com

Odgovori