Florian Hajdu: Sudba

pexels-photo-147329Sunce je počinjao i taj dan bez snega, šuma je disala zornobudilačkim vazduhom, sveže prerađene količine šumoizdisaja bili su vlažniji od gornjeg ozona, koji su sunčani zraci, naoko, sve svetlije žuti od skoro tamnonarandžastog centra udaljeni, lišili vlažnih supstanci, lebdeli su iznad vrhova grana, krošnji velike padinske, mešane šume hrasta, čiji su se tamnookerbraonkasti listovi već u velikoj meri transformisali u novu životnu energiju u masnoj crnici zemlji, Direra, Baha, Mana, Hanekea… da omoguće, produženju, rađanju novih života u šumi četinara, na ivicama nekih puteva tankim stablima badema i raznoraznog niskog šipražja, na retkim praznim mestima sočnom, vlažnom, punom skoro krutom, travom. U udolini, kraj uskog bistrog šuma vode, brzotrkuće, kroz kamene prolaze, proreze, svetlucave poput krivudave srebrne žice za lemljenje plavog safira u prsten solitera, nicale su jelke, jelkice, jelketine, raznih visina, širina, po ljudskim shvatanjima različitih, estetskih formi, oblika, rasporeda, gustine grana, rađale su se tu tise, srebrne, ukrštene i jelke nepoznatih imena, sve su odreda u nebo, koje je sada sa retkim merino ovce oblicima oblaka bilo prošarano, stremile. Ljudi u udolinu nisu odlazili, upijali su vidom, sluhom, dahom sva estetska, blagotvorna, lekovita, osvežavajuća, čarobna dejstva koja ona iz daljine zrači. Prebivaoci, stanovnici te, ne mnogo kose doline bili su jeleni, srne, raznorodne veće i manje ptice, mnogo krtica, kuna, divlje svinje, veverica, i sav ostali sitni živalj koji je prirodu činilo toliko naturalno stvorenom vajkadnom. Jelke, one mnogogodišnije, pamte jos od prvog izniklog špicovrha i pupoljastog kiklopoka svog, smeštenog tu na samom vrhu, kojim su videle, osetile, da su pojedinci, ljudi, tu dolazili, trazili, preturali, gazili, silovano remetili mnogodecenijski šumski mir i harmoniju, nasilnički gazeći uništavali sve kudasu prošli. Oni dolaze redovno godišnje jednom i sada, na ramenima i u rukama noseći predmete koji se ne uklapaju u prirodu, uvek tada kada im pupoljče, iz kičme stabla, vodoravne grane koje označavaju da su za godinu postale starije, to znaju i dve jako gizdave jedanaestogodišnje, zdrave, sa vodoravnim granama valjkastopiramidalno raspoređenim, koje su obrasle okolo i najtanjih, najkraćih, grana sa čvrstim igličastim, otrovno zelenim listovima, nalik na ježa, šaljivog akrobatu, koji narogušeno stoji na mahovinastom kamenu međašui lovi proteine za ljubavni sastanak sa ježicom Fridom, ali je uvek spreman za odbranu, jedna do druge rođene u isto vreme Jelka i Jelak, koje su sada osetile vibracijom jelkadrvogovora jauke, zapomaganja, plač, cijuk, opraštanja, posle svakog zagušujućeg smrada i užasnog zvuka koji je zagađivao netaktnutu prirodu, sa brušenobriljantnim čistim vazduhom šumskim, i narušavao šumski hor usklađenih prefinjenih zvukova, tonova, parajući do neba neprirodnim jetkorafalnim zvukom svakoga ko je sluh posedovao. Jelka i Jelak su se, od samog rođenja iz zemlje, zavoleli, osećali su odmah bliskost i drvenu jelkaljubav na prvo udisanje i prečišćavanje jelkavazduha i ispuštanje čistog u veliki prostrani ozon, kada je lahor dunuo, kada su osetili miris kovitlavog razmenjenog vazduha, da su stvoreni jedno pored drugog.
Nikli su, rasli, nedaleko, ne više od metar i po udaljeni jedno od drugog, donje grane, unazad dve godine, dodirivale su im se. U početku jedva dotičući se, milovali se sa nekoliko dodirnih iglica poput nežnog dodirivanja vrhova, jezika, nosa, pipaka, udova, rogova, malja, ili drugih izraslina, udubljenja, u drugim načinima, vrstama života, jače, duže, lepše, kada donjozemaljski vetar kovitla, puše, dižosuknjanski, dižogranski, pomeragrane, igličaste listove, brže, sporije, mičući ih levo-desno i u krug, da bi se milimetar po milimetar približavali i osećali toplije, jače, duže, uživali, jelkoljubav iglolistastu, bockastu, česoljubav, koja trne stablenu kičmenu srž, ježi koru gransku, stablovsku, sve vrhove nadima, pupi, otvara, tera ih da se što jače i duže dižu u visine, kako su godine prolazile. Pričali su jezikom jelovskim o budućnosti, planovima, događajima, svemu što ih dotiče, interesuje, tišti, boli, raduje, od korenja uzajamno upletenih do vrhova i krajeva svih grana na njima. Sa velikom jelkodrvenom, nežnošću, brigom, ljubavlju, strepnjom, zaštitom, o njima su se starale, brinule, čuvale ih, sve okolne tridesetometarske neboparajuće jelke čuvarice, družbenice, kako one sasvim blizu tako i one udaljene koje se nisu ni videle sa mesta gde su stasavale zaljubljene Jelka i Jelak, samo im se zaštitnički glas miojelkovski čuo, šumio, i miris velikih nadanja, želja za njih osećao. One su bile jako srećne, bezbrižne, imale su veliku zaštitu, brigu, ljubav svih živećih u neposrednoj okolini, ali i u šumi celoj, svi su ulagali veliku nadu, želju, da će jedino oni dostići ono što do sada nikome od jelkoroda nije pošlo za korenjem, dadosegnu do samog neba možda malo više od toga i vide gde to drugi drugačije živi odlaze, kad govore da lete u Raj. O tome je maštala, šuškala, šumila, tresla, cičala, stenjala, puckala, cela šuma dolska i deve tri šume okolo vrhbrdovske. Krivoputa, jedna šuma tise, nekoliko proplanačkih lugova crnih borova, stiglo je to čak i do gustošume srebrnog četinara dalekog Azerbejdžana prekobebonosećih ptica koje se tu skupljaju za dogovor za seobu i raznošenje klepetom najnovijih poruka po azimutsvetu. Jelka i Jelak su bili toliko lepi, skladni, otrovno zelenobojni, gustograni. Grane su po godinama rasta perfektno po dužini bile raspoređene od donjih, najširih, najdužih, do gornjih najkraćihsa špicastim vrhovima, jakim, zdravim, srazmerno vidno debelim čak dužim i od pola metra, špicevi su ponosno štrčali u nebo. Sletale su na njih za predah, odmor, zaljubljivanje, parenje, udvaranje, sve šumske ptice jer su ih i ptice volele, čak je jedna porodica štiglica napravila gnezdo prošle godine i izgnezdila četiri prelepe sivožutomarelabojne štiglice koje su svoj rodni kraji jelke redovno iz nostalgije i ljubavi obilazile. Toga dana desio se sasvin neočekivan i neverovatan događaj. Šuma je izgledala kao i uvek u to vreme, samo snega nije bilo, a hladnoća koja nije bila odgovarajuća za zimsko godišnje doba, manje je briga zadavala stanovnicima i sveukupnom životu dolinašume. Kosozrako sunce je osvanulo, jutro sa vidno jako svetloplavim nebom, ptičjim žamorom, krejom fazana, grakom gavrana i jakočujnim šumovima svih šumskih živih, pomerajućih ili stabilnih flora, fauna, uskog potoka, ali i nekog jakoneobičnog oštrotupog rafalnog zvuka neprirodnog i neodgovarajuceg za prirodni skladni život i duh dološume. Neprirodni vazduhoparajući zvuk, koji je dolazio, bivao je čujniji, sve bliži, jeziv, strahouterivajući, u dolina šumi, kod sveukupnog privremenog ili stalno nastanjenog življa sa mnogostruko raznim gnezdodomovima prikladnim produžecima odgovarajućih vrsta života, pokretnih, nepokretno stabilnih, njihajuće vegetativnih, načina opstanka, preživljavanja, izazivao je neizdrživ trepet, strah, očaj, bes. Ptice su ispuštajući najsnažnije strahoglasove, krikove, kreštove, zvukove, tonove, letele panično na sve strane, jeleni, zečevi, kune, veverice, sve ostale sitnije životinje, skačući, rijući, nisko puzeći, gmizeći ili kako već najbrže mogu da napuste to ukleto mesto pokusavale su, panično žurile, da što pre nestanu u bilo kakvoj sigurnosti, iz do tada jako, prirodnohumanog, harmoničnog prostora svakodnevnog bitisanja, obnavljanja, rasta, množenja, čilog, veselog, preživljavanja. Mitraljezno rafalni neizdrživo neprijatan, jetkoglasan, jači od dotadašnjeg bilo kakvog zvuka u šumi, strahozadavajuće urnebesno brujanje stiglo je do dve čarobnolepostase jelke. Pored njih su stale četiri noge, obuvene u žute, prljave, duboke, gumene čizme. Ljudski oblikovane siluete, obučene u sjajnocrne plastične kišne kabanice sa kapuljačama, iako kiša nije padala, od kojih je jedna nosila taj zvuk, druga je imala sjanoglavu caklećeoštru sekiru u rukama. Prišli su sasvim blizu prvo Jelki, ona je tada osetila, u donjim dužim svojim granama grub, bezosećajan udarac, odguravanje, savijanje skoro do preloma, fizičko-psihički jelkabol, kada je silueta, ona koja je bila nižeg rasta, sa grubim kožnim rukavicama na rukama, jednom rukom uhvatila srednji deo kičmostabla Jelkinog i savila, zakosila do nesnosnog drvobola i skoro do nasilnog čupanja površinskog vetrostabilizatorskog korenja, koje služi iza napajanje, mineralno hranjenje života, opstanka jelki, posle kiše i vlažnog perioda dok je površinsko tlo mokro. Tada je brujanje postalo jos žešće, smrad intenzivniji, rafal brži, kao da se iz tri stotine pušaka puca u horovima neprekidno, ona viša ljudskolika silueta, koja je sav taj grubijanski zvuk držala u rukama, polako se, govoreći uz mimiku i lošu pantomimu, nešto nerazgovetno, jer se od siline brujorafalnog zvuka nista nije čulo, savila prema zemlji, pripremajući se za rutinsku pozu ubistva Jelke klanjem. Kada je zauzela odgovarajući stav, dva tri puta, sa grimasom smeha na obrazu, širom otvorenih usta, iznad glave još rafalnije isprobala snagu i moć koljuće naprave, stavila sečivo sasvim blizu grkljana Jelkinog stablovrata, do zemlje, tačno tamo gde je ona pre jedanast godina ugledala narandzasto sunce na jutarnjem izlasku, svom snagom, jednim rezom, poput rutinskog masovnog koljača raznolikih života,prerezala mesto, pobednički ustala, uspravila se, podigla visoko iznad glave cinoberbojenu motornu testeru, vičući gordo, poput fanatičnog navijača na derbi utakmicama, kada lopta pogodi mesto protivničkog gola i smesti se u mrežu koprcajući se u njoj nekoliko puta. Jelka je imala još toliko vremena i snage, da uzme veliki udah ozona i iz korena u poslednjom trenutku, kada je testera još koru zasekla, upumpa malo vode u kičmu nedebelog stable i onda je, sa ogromnim jelkajaukom nečujnim, vodoravno na zemlju pala…

Foto: www.pexles.com

Odgovori