Vladimir Vuković: Kišobrani

Leto je u zenitu i
mi sedimo, kože napola debele,
i grlimo oble čaše, pod jezikom
nam sećanje puca u šaren hlad.
Ali već tamo, u daljini,
valjaju se s oblacima
jesenja lica naših mrtvih i spremaju se sile.
Uskoro će, kao na maršu, kolona
crnih kišobrana jeknuti kroz vazduh
i mi nećemo znati ko smo niti
ko za kim plače; i polako
čaše će nam s rukama srasti
kao beli štap.

Foto: www.morguefile.com

Odgovori