Snežana Vlajnić Kostić: Neminovnost

Naviru sećanja predhodnih leta
Vidim svoje telo zavaljeno u pesku
Čini mi se iz neke druge epohe
kao da čeka svoje vaskrsenje
Kada ga talasi zapljusnu i povuku za sobom
nisam znala kako da ga doviknem nazad
Možda je besmisleno sećati se svog imena
jer svakog leta
na istoj obali mora
vraća se strano telo
telo žene brodolomnika
iz meni dobro poznatog sveta
Pomislih
A možda sam kao dete
trebala da se naviknem
na rastajanje
jer svuda su razbacana zrna neminovnosti
kao nepregledne količine peska
u kome svakog leta ostavim deo sebe
da mi ostanu netaknuta sećanja dodira
rasutih zrna mog života
koja se nadaju i čekaju nekog da ih sastavi
i skoro uvek istorija se ponavlja
Iznenada zapljusnu ogromni talasi
i te ruke nečije
gramzivo uzimaju za sebe
mnogo više
od dve šačice prepunih suza
mene usamljene žene

Foto: www.morguefile.com

Odgovori