Marko Galić: La Tour Eiffel

Čovek je sklon usavršavanju, estetski opredeljen, zadržavao bi ovo »čulo« u jedinstvenom pogledu na svet od prvih zraka u okrilju pećina, duž staza medijevalističkih previranja, sve do trenutka zrelosti i mogućnosti socijalnog i kulturnog doprinosa. Naizgled opsenarski poduhvat Aleksandra Gistava Ajfela, kojim je ubedio nacije u pronalazak lepote van dogmatskih granica arhitekture, počiva u zagrljaju Marsovih polja gde naposletku uzimam korak sudbine sa izlizanog stepenika gospodin Eugenove konjske zaprege. Aristotelovski, atavističi, stav horror vacui plenio je srca onih koji su u projektu Svetske izložbe, videli ništa do naličje neuspeha, naizgled arabeskno, gvozdeno, zaprepašćenje. Umetnici, frakcije popularizovanog staleža doprinostitelja, posmatrali su ovu nesvakidašnjost očima kurtoazne odbojnosti.
Zagledan u kostur sopstvene ambicije, Gistav je ostavljao dubok trag u zelenim poljima, tiho romoreći u vazduh ispunjen poznatim, ferumskim, mirisom njenih oblina. Kompoziciona bravura njene siluete, oštra, poput okrnjenih stihova lošeg soneta, ispunjavala je njegove slušne puteve nemerljivim blagostanjem. Crni redengot poigravao je na vetru, otkrivajući umorna kolena sačinitelja nacionalnog obespravljenja, atentata na čistotu umetnosti graditeljstva.
– Dobar dan želim, gospodine – izgovarao sam bonvivanski u želji da uklonim brazdu koja je zabrinuto rezbarila put duž smrknutog čela.
– Dobar dan i vama, monsieur – uzvratio je, iznova položivši pogled na snažne noge veličanstvene konstrukcije.
– Velika je čast biti u podnožju monumentalnog ostvarenja sa, ni manje ni više, čovekom koji je ostvario epohalnu raciju – iskreno sam izgovarao ogledajući se u gramzivosti njegovih očiju.
– Retkost je sresti »progresivca« koji je poštovalac ove, rekao bih, snažne građevine – nasmejao se, zamišljeno se osvrćući oko sebe.
Prisećao se nemirne utrobe Sene koja je pri postavljanju temelja, razdvajala dva protivnička tabora, mnjenje koje bi reakcionarno potiskivalo rađanje veličanstvenosti. Egzaltirani zanesenjaci potpisivali su feljtone, peticije, odlučno suzbijajući napad na estetiku i postojanost dosadašnje arhitekture. Gomila gvožđa, geometrijski disciplinovana, ugrožavala je sjaj sakralnih spomenika, otkrivajući ružnu grimasu, grč koji je počivao u hladnoj senci tornja. Topioničarske peći brektale su u osvit zore, uzimajući velike zalogaje mirisnog tkiva koje je poprimalo pogodan oblik, inkorporiran u svetsku slagalicu divinističkih razmera.

»A quoi bon?«, bio je izraz koji je podražavao neslaganje utilitarnih poštovalaca, koji bi sumnjali u načelo u kome funkcija uslovljava oblik. Lekont de Lil, Sili Pridom, Šarl Guno i Garnije, protivili su se modernističkoj nakazi što poput »ružne mrlje mastila« razara strukturalnu privlačnost Pariza, želeći da monstruoznost osude na rušenje.
– Razumem, sam bejah žrtva brojnih peticija koje su zahtevale rukopis, ali ona jeste bila i zauvek će ostati izvor mudrosti, laureat gracioznosti i zvuk beletristike – izgovorio sam osmotrivši dižonskog arhitektu koji je poprimao izraz blage zahvalnosti.

Gi de Mopasan, naoružan satiričnim duhom, posmatrao je toranj kao »visoku i mršavu piramidu, kao skelet s temeljem koji izgleda spreman da ponese divovski spomenik, ali se izmeće u nedonošče – smešan i sićušan fabrički dimnjak«.
Bilo je onih koju su sedam hiljada tona, petnaest hiljada delova sjedinjenih uz nadmenu moć dva i po miliona zavrtanja, imenovali pastiricom Pariza, stepenicama u beskraj i zaista beše tako, kompletirana, zastirala je zajažljive lepote kišnih aleja, plešući u zagrljaju paučinastih oblaka, podarivši život stotinama radnika.
Lakroj, ministar trgovine, bi po završetku izgradnje izdao naređenje da se u posebnom okruženju u samoj nutrini tornja, postave štiva ispisana rukopisima znamenitih ličnosti, koja će privući narod, očaran frivolnom ograničenošću čovečanskog uma, iznad kojeg je u martovkom danu trobojna simbolika, zastava republike, krasila iste one, golobrade, kritičare koji su karikaturno počivali na vrtoglavim visinama izložbenog uspeha.
– Prijatno veče želim, gospodine Ajfel – izgovorih, neumorno protresavši njegovu šaku.
– Prijatno veče, monsieur Pjer – uzvratio je, isprativši razlivanje sutona na horizontu.

Fotografija: www.morguefile.com

Odgovori