Ivan Glišić: Ne pripadam svetu jadnog i čemernog glamura, elite novca, vlasti i samozvane elite duha

Razgovor s poznatim srpskim, i ex Yu underground književnikom Ivanom Glišićem u kojem ćemo o nekim stvarima u književnosti i životu, bez sapuna i šminke

M.Z.: Ivane, pozdrav, čitajući intervju sa Slobodanom Tišmom danas na njegovom blogu (link), vidim da je u Srbiji puno odbačenih autora, a s druge strane dosta ovih koji su se politički uhljebili… Možete li mi nešto reći o Slobodanu Tišmi, vidim da ima ljudi koje prezire, neke političke uhljebljenike, neke cinkere… Znam da je i Kiš spominjao cinkere… Je li to zaista tako loše kao se čini?

I.G.: Slobodan Tišma je avangardni umetnik, nešto mlađi od mene. Pre 2 godine dobio je NIN-ovu nagradu za poetski roman Bernardova soba. Samizdat, uz sponzortstvo Kulturnog centara iz Novog Sada, i KC je poslao knjigu na konkurs. Kako se ovde kupuje ono što izazove medijsku prašinu, prvo izdanje od 300 primeraka odmah je razgrabljeno, a da roman nije dobio ovu nagradu, završio bi na margini, poput ostalih Slobodanovih dela, priča se IP Laguna je raskinula ugovor s njim zbog niskog tiraža njegovih prethodnih dela. Interesantno je da ni posle ove nagrade on nema izdavača. Nikome i dalje ne odgovara organski prava i jedina umetnost. Citiraću jednu vašu opasku na ove pojave, a sa vašeg sajta Književnost uživo: S jedne strane ova organska prava, živa umjetnost i s druge ona druga, lažna, uzurpatorska, pokvarena, koja nije ništa…

Po Tišminoj kafkijanskoj autobiografskoj priči Pojačalo i gitara ili Urvidek, snimljen je igrani film. Ja sam glumio Slobodanovog oca. Slobodana lično ne poznajem, veliki je usamljenik, ali su ga upoznali momci iz ekipe filma, išli su po odobrenje i on im je bezuslovno odobrio. Studenti Filmske akademije i Studentskog centra iz Beograda, i NO ‘Svetlost’ i ‘Satibara’, punksi i pripadnici undergrounda, tražili su mene, a ne profesionalnog glumca. A samog Slobodana kao mladog alternativca u sukobu sa bolesnim ocem, bačenim na marginu društva, i zabrinutim nad sudbinom sina buntovnika, glumio je mladi punk Ivan Velisavljević, tada najbolji student Beogradskog univerziteta, sada magistar opšte književnosti i dramaturgije, nažalost, bez zaposlenja, i otac dvoje dece, sinčića od tri i kćerke od nekoliko meseci, a ko sve radi po ustanovama za kulturu, otuda nam kultura srlja u propast, ne samo ovde nego i kod vas, poštena revizija zaposlenih bi sve to iznela na svetlost dana. Film je režirao punk Siniša Dugonjić. Učestvovali smo na mnogim smotrama autorskog filma, titlovan je na engleski. Velisavljević povremeno na Radio Zagrebu vodi emisiju o ex Yu filmu, a za potrebe Radio Beograda adaptirao jer tri moja punk romana: Čizme slobode, Plastično lice i Šljamhaus ili Kuća srama, i za ove adaptacije dobio nagrade.

M.Z.: Recite mi, čini mi se kao da je u Srbiji prisutna ta gruba podjela na službene strukture, da ne kažem sinekure na kojima sjede jedni, malobrojni, ali s pravom glasa te cijela jedna odbačena scena, koji su moderni, avangardni, uvijek protiv sistema, ali očito neprihvatljivih poretku. Ivane, odakle vama ili Slobodanu Tišmi, na primjer, hrabrosti… O čemu se radi, je li to svjesni čin neke pobune? Ili je riječ o spletu okolnosti?

I.G.: Ta podela na podobne i nepodbne nije od danas. Isto je bilo i u ex Yu. Ima je i širom globusa. To je večita borba Dobra protiv Zla, Istine protiv Laži. A otpor takozvanih nepodobnih je svesni čin, otpor prema onima na vlasti i oko nje, čast malobrojnim izuzecima, koji uništavaju prave vrednosti, a ništa im ništa ne fali. Njihova deca u ex Yu bila su zaštićena pred zakonom, ma šta loše da urade, a u vreme raspada i ratova u Yu nisu bila na ratištima, nego su, kao i sada, na koledžima po inostranstvu, ili imaju firme po raznim Devičanskim ostrvima, letuju i zimuju po mondenskim destinacijama, dakle sve ono o čemu je, nekada još netipičnim, pisao Slobodanov otac, Aleksandar Tišma, pa Ivan Ivanović koji je zbog svoje knjige Crveni kralj, o korupciji u Yu fudbalu, robijao dve godine, pa istraživački novinar Dušan Savković, režiseri Želimir Žilnik, Dušan Makavejev, Aleksandar Petrović, Živojin Pavlović, slikar Mića Popović koji je u vreme ex Yu prvi slikao prosjake i sirotinju kraj kontejnera, uz palate Crvene buržoazije i njihovih sledbenika, i mnogi drugi. Bili su i studenski nemiri protiv Crvene buržoazije, dobronamerno su, ali bezuspešno, i studenti ukazivali na tada još netipične ali prisutne devijacije u društvu. Sada su se devijacije duboko ukorenile na svim nivoima, u svim bivšim republikama. Nezaposlenost, prećutna zabrana štrajka, i da se o tome piše, a niko ne štrajkuje iz besa, nego radnici koji idu na posao a ne primaju mesecima ili godinama lični dohodak, a moraju da izmire sve obaveze prema državi, država ne mora prema njima. A kad ste čuli ili čitali da je neki ministar, narodni poslanik, gradonačelnik, direktor, štrajkovao zbog takvih stvari, da im deca gladuju, da im upadaju izvršitelji u domove i sve popisuju i iznose na licitaciju zbog dugova, a njih izbacuju na ulicu, ko je od njih u redu ispred narodnje kuhinje, kontejnera, ili u prihvatilištu sa siromahe? Njima ništa ne fali, grabe sve iz budžeta, i imaju svu vlast. Ako si borac za istinu i pravdu, proglase te neprijateljem naroda a oni su taj famozni neprijatelj, jer napad je najbolja odbrana. Ako si spreman da zažmuriš, i da pišeš o nepostojećem idiličnom životu, kako svima teče med i mleko, sva vrata su ti otvorena, posebno ako si u nekom književnom klanu bliskom vlastima ili tajkunima, nekom tajnom ili javnom društvu najbogatijih i tobože najhumanijih.

12241208_912070068878503_7108864309094494943_n

Selver Viljević prodaje u parku u Tuzli Ivanove knjige, foto: Goran Brekalo

Dakle, ne mogu da lažem sebe i druge da je sve ok. Pisao sam i pisaću kako jeste, i kako živim, i kako žive moji rođaci, prijatelji, susedi, pisaću iz prve ruke, a ne kako mi se naredi, ili da sebe prodam pa da i ja super živim. Gajim veliku ljubav prema čoveku. Šabački pesnik Miki. M. Valski, boem, sirotan koga negiraju mediji, ustanove za kulturu i žiriji za projekte, a ne vole ga ni pesnikinje sa skupocenim šeširima i šminkom, i pesnici u markiranoj odeći i obući, svi tobože aristokratskog porekla, napisao je divan grafit na ulazu u svoj dom: Dobrodošli u sirotinjski raj, u kome caruje ljubav!… Od patnje živim, u ljubavi uživam!… I divno je naslovio svoju samizdat knjigu pesama: LJUBAV TREBA DA SE VOLI!… Ali, očito je da se svuda, pa i u našem regionu voli mržnja. A gde je mržnja, tu nema razuma…

574578_4179462859186_1619769231_n

Autoportret s belom mačkom, Ivan Glišić, 1975.

M.Z.: Da se razumijemo, u Hrvatskoj je sve prepuno klanova i klanića, povezanih interesnih sfera, čini se da je stvar slična i tu i tamo, no kako to da je kod vas puno vas odbačenih i spremnih pa makar i na pasivan otpor… Naime, u nas je otpor iznimka, ne pravilo, štoviše, valjda je Kamov bio zadnji koji ga je javno iskazivao, kasnije sve neko prenemaganje i što je najgore inverzija… Dakle, zanima me kako živite vi ili na primjer Tišma?

Ne pristanemo li na to, prete nam ili nas negiraju, žive pokopaju, kao grobari. Kad proučimo istoriju, oduvek je tako bilo: Zastrašivanje i posrnuće čovečanstva zbog posrnuća svesti, časti i morala. Slavni Botičeli je toliko bio zastrašen strahovladom Inkvizicije, da se u centru Firence odrekao umetnosti, i spalio je skoro sva svoja platna da bi udovoljio tiranu Savonaroli. Mikelanđelo se suprotstavio ne samo Savonaroli nego i rimskom papi, i poduže bio u izganstvu. No, i Savonarola je završio na lomači, ali Čovečanstvo iz svega toga ne izvlači pouke, i dalje sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo i u tom rasplitanju još više se zaplićemo. A rešenje je, rekoh, ne u parolama: Isključivost, rat, mržnja, nesreća, nego: Dijalog, mir, ljubav, sreća!

I.G.: Pa i ovde je bunt iznimka, a više ga je jer ovde ima duplo više stanovnika u odnosu na vas. Čitam cela Dalmacija i Istra digla se kad su vaše vlasti želele da od Jadrana naprave kompanije za pronalaženje i eksploataciju nafte. Imate i udrugu Živi zid, koja brani osiromašeni narod od državnih izvršitelja koji im oduzimaju stanove i pokućanstvo zbog duga s kamatama, i izbacuju ih na ulicu. Ovde još nema takve udruge, a izvršitelja ima kao gljiva posle kiše. Mislim da radnička klasa i pošten svet, isto žive i ovde i tamo, bedno i jadno. Pet posto prebogatih drže 95 posto siromašnih. Teško žive i vaši undergraund pisci koje znam. Ovde, Tišma živi skromno. A ja nemam ni bicikl, a kamoli automobil. Primanja su mi ispod proseka. Imam oko 300 eura, a neki političari imaju, čitam, i po 19.000 eura na mesec! Na nekoliko radnih mesta su, pitam se kad stignu na tolika radna mesta, a toliko nezaposlenih. S tom mesečnom platom dotični može svakog meseca da prehrani sedamdeset i šest nezaposlenih, da im daje po 250 eura. I šta radi s tolikim novcima? U sve to uletelo je i sveštenstvo, i sami su postali elita novca i deo vlasti, i samozvana elita duha. Čak je i rimski papa rekao da su se katolički sveštenici izdigli iznad Boga. A preminuli srpski patrijarh Pavle je isto rekao za pravoslavno sveštenstvo. Jednom, video je kroz prozor svoje radne sobe blindirane džipove. Pitao je svog pomoćnika jesu li to tajkuni i ratni profiteri, a pomoćnik je rekao to su naši neki popovi koji su došli kod patrijarha, na sabor. Otuda, na umetnicima je veliki ali i težak zadatak. Moraju da budu svest i savest društva, da se bore protiv mangupa na vlasti i oko nje, protiv zaglupljivanja pučanstva, što neobrazovanije to bolje, daj im pića i igara kroz što češćih raznih festivala i Dana piva, vina, rakije, slanine, kobasice, čvaraka, iz budžeta kojeg samo pučanstvo puni, a slepo kod očiju i s mozgom a bez mozga ne vidi ovu zloupotrebu svog bića, tj svojih života. Ali, rekoh, ima i naroda i umetnika koji su se prodali. Pokojni Momo Kapor je govorio da doušnika ima u svim oblastima, i među glumcima, pevačima, slikarima, piscima, novinarima, ali ima i onih kojima je svega preko glave, pa beže sa balkanskih prostora. To je onaj odliv mozgova. Čitam da je iz Hrvatske samo za sedam dana kad je odobrena radna dozvola za EU, otišlo deset hiljada mladih. A iz Srbije je ovih godina otišlo preko sto hiljada. To je tragedija. Zato spadamo u zemlje u kojima vlada bela kuga, malo se rađa, a kako bi kad ne postoji mogućnost opstanka i bez dece, sem za odabranu manjinu. EU je počela da vraća te mlade azilante sa obrazloženjem da dolaze iz bezbednih zemalja sa političkim i verskim slobodama. Ali od tih sloboda se ne živi, nego od posla i para, a nezaposlenih u Hrvatskoj je preko 300 hiljada a u Srbiji preko sedamstotina hiljada. Sramno je za obe zemlje da umirovljenici izdržavaju svoju decu i decu svoje dece, svoje unuke, i decu svojih unuka. A šta kad umirovljenici umru? Posao cveta bankama, kockarnicama, apotekama i pogrebnim firmama. Odeš u banku i uzmeš kredit. Svratiš do kockarnice da povećaš ulog kako bi vratio kredit s kamatom, skoro sve izgubiš i od stresa se razboliš. Onda ono malo preostalog novca daš na lekove, u međuvremenu se premine i hajde rodbina po pogrebnu opremu, potom na sahranu koja košta čitavo malo bogatstvo jer i popovi imaju svoju tarifu. Postoji iskonska izreka: Sirotinja je i bogu teška, a kamoli vlastodršcima! Ako sam sebi ne pomogneš, i sam o sebi ne misliš i ne brineš, neće ti pomoći ni Bog ni vlast! Ja imam, rekoh, mirovninu 300 evra, a nisam dobio društveni stan, nemam ni bicikl, a 40 godina bio sam prosvetar, pa novinar, pa pisac, a mladi političari, kojima mogu ded da budem, republički i lokalni, i ovde i kod vas, imaju vozne parkove, po dva ili tri stana, vile sa bazenima u elitnim delovima gradova, ručne satove od 10.000 evra, cipele i odelo od 5.000 evra, lepe lične dohotke, bankovne lepe račune, letuju po najpoznatijim svetskim letovalištima. Narodu ne polažu račune otkud im to?

Portret Ivana Glišića, 2013.

M.Z.: Znam da ste veliki poznavatelj Pasolinija, pa znate njegovu sudbinu. Iako književnost omalovažavaju kao nevažnu, zašto je onda pod tolikim pritiskom centara moći, zašto je toliko omalovažena? Dakle, ovo pitam jer znam da ste svjesni Pasolinija negdje u pozadini. I dalje, može li promjena krenuti odozdo, prava, zbiljska, ozbiljna promjena? Za institucije i njihovu korumpiranost tu nema mjesta, to je očito.

I.G.: Pasolini je nagovestio stvaranje novog robovlasničkog društva. Ili Četvrtog Rajha, kako je to nazivao, gde neće biti čista arijevska rasa, nego se udružuju najbogatiji ljudi celoga sveta, bez obzira na boju kože, rasu, jezik, naciju, versku pripadnost. Jedini bog i jedina nacija su im PROFIT I NOVAC. On je nagovestio raspad SSSR-a, Jugoslavije, Varšavskog pakta, jer je išao Moskvu, i krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih dolazio u Zagreb, Rijeku i Beograd, na tribine i filmske festivale i video sve veći jaz između naroda i vlasti. On je imao taj izraz: Mangupi na vlasti; mangupska vlast! Ima nedovršeni roman Nafta, Pazolinijevi prijatelji povremeno objave koji ulomak. Tu govori da su Velike sile formalno u hladnom ratu, potajno se sastaju i dele interesne sfere širom sveta, zbog nafte, rudnih i prirodnih bogatstava. Bio je protiv kolonizacije, protiv rata u Koreji, Alžiru, Vijetnamu. Nagovestio je i ovo što se zbiva u Avganistanu, Siriji, Libiji, Iraku. Velike sile izazovu ratove, na stotine hiljada izbeglica i poginulih, pa se iz svega toga izrodi nego terorizam, a niko od izazivača nesreće niti neko od njihovih nije migrant ili poginuli, strada narod. Čak zaborave i na svoje vojnike koje su uvalili u rat, pa oni preživeli, sada teški invalidi, štrajkuju tražeći ratne dnevnice i mirovnine. Pazolini je govorio: A krojači naših sudbina potpisuju mirovne sporazume, proslavljaju to uz bogatu trpezu, uz viski i kubanske tompuse, uz medije, i dobijaju čak i Nobela za mir. Pazolini je pisao i govorio i o padu obrazovanja i pogubnom uticaju režimskih medija, žute štampe i tabloida, to je po njemu ispiranje mozgova. Družio se sa mladima sa margine i pokušavao da ih prosvetli, angažovao ih je i pri snimanju svojih filmova. Pazolini je bio 1975. kandidat za Nobelovu nagradu za književnost, ali nije dobio, ubijen je 2. novembra 1975, na veliki katolički praznik Svih svetih. Novinarka Orijana Falači pisala je da na taj praznik ni mafija ne ubija, pisala je o uroti međunarodnih tajnih službi. Pazolinijev tobožnji ubica imao je 17 godina, sad je odrobijao, i u nezavisnim talijanskim medijima, ima snimaka i na youtube, priča da su mu smestili ubistvo, ako ne prizna ubiće mu majku, oca i sestru. Sad su mrtvi te slobodno priča. Orijana je međunarodne tajne službe optuživala i za smrt Hendriksa, Džima Morisona, Dženis Džoplin, Džon Lenona, uvek tobože overdose ili pucao poludeli fan. Pazolinijev film Salo ili sto dana Sodome, nazvala je velikim delom, a ne morbidnim proizvodom morbidne Pazolinijeve mašte. U njemu je Pazolini prikazao šta su oni na vlasti i oko nje, svetovnoj i verskoj, u vreme postojanja fašističke talijanske države Salo (Repubblica Sociale Italiana, fašistička Italija nakon kapitaluacije 1943., op. ur.), radili u Dvorcima uživanja, nad kidnapovanim furlanskim dečacima i devojčicama. Među kidnapovanima bio je i sam Pazolini, sto dvadeset dana, odakle je uz pomoć tada mladog Darija Foa, pobegao. Odrekao se oca musolinijevca. A brata Gvida su ubili slovenački partizani s kojima je bio u odredu, jer se po okončanju rata suprotstavio ideji da Furlanija, tj. Severna Italija (današnji sjeveroistok Italije, provincije Furlanija-Julijska krajina i Veneto, op. ur.), i Trst i Pula pripadnu Jugoslaviji. Ipak, Pula je pripala 1947. O Pazoliniju smo zajedno pisali Antonela Pivac i ja. Antolela je profesorka talijankog, i veliki poznavalac Pazolinija, na Sveučilištu u Splitu i Zadru. Knjigu smo naslovili Moje druženje s Pazolinijem. A obilje materijala dobili smo od Pazolinijeve zadužbine Casa Materna iz Kazarse. On je slabo prevođen u svetu, prve prevode na Balkanu imao je u Hrvatskoj, Mladost iz Zagreba je 1962. objavila Pazolinijev underground roman Žestok život, o mladima sa margine, koje mangupi s vlasti namerno teraju u kriminal da bi imali kartoteke o njima i tako ih držali u šaci. Potom, nedavno,  rvatsko filološko društvo roman Uličari. A pre Antonele i mene, o njemu je pisao profesor Valter Milovan, sa sveučilišta u Puli – Bilješke o Pasoliniju.

M.Z.: Ali ovo je vrlo mučna vizija svijeta: ima li tu neki eshaton, izlaz, neko spasilište?

I.G.: Pazolini je smatrao da je izlaz u paganstvu, u Izumrlim narodima, tj. da ima više demokratije i slobode i pravde u višebožačkom društvu, nego u monizmu, koje je po njemu svojevolja pojedinca. Ili u povratku izvornom socijalizmu, iz prvih godina Oktobarske revolucije. Izuzetno je cenio Če Gevaru, Fidela Kastra i Kubu. Cenio je i braću Kenedi. Smatrao je da braća Kenedi nisu mučki ubijena, čovečanstvo bi krenulo boljim putem. Prezirao je monarhiju, po njemu kraljevi su paraziti koji su stekli bogatstvo otimanjem od naroda ili kolonizacijom. Tako su Španci istrebili Maje, Inke, Acetke, neke zemlje Evrope istrebile su Indijance i napravile zavrzlamu i u Indiji i u Africi i u Australiji. Ja mislim izlaz je u postulatu, nažalost nezaživelog hipi pokreta: Mir, ljubav, sreća!, a ne: Rat, mržnja, nesreća!, i kao u našoj ex Yu Pank Prisnoj Porodici.

M.Z.: Možete mi malo pojasniti?

I.G.: Moram priznati da u ex socijalističkoj Yu nije bilo tako loše skoro do kraja 1968, to kaže i Tišma. Još nije divljala aždaja zvana Crvena buržoazija. Svi smo imali malo, ali isto. U turističkim vodičima imali smo jedini na svetu pet zvezdica za sigurnost svakog pojedinca, profano rečeno – od Vardara pa do Triglava. Za ubistva se jedva znalo. Po raspadu federacije, svaka bivša republika je pri dnu sigurnosti, u svojoj ulici strepiš da te neko ne napadne i pokrade. I ubistva su sada svakodnevna pojava. Onda su škole i radne organizacije forsirale istinske talente u svim oblastima, školstvo i zdravstvo bili su na zavidnoj razini, i besplatno. Mi, tada mladi, išli smo na radne akcije, imali smo brojne časopise u kojima smo objavljivali naše radove. Bilo je mnogo konkursa pod šifrom, i nije se gledalo iz koje si republike. Ja sam sin stolara, radničkog porekla, i na tim konkursima sam osvajao nagrade, pa sam se pojavljivao na susretima pisaca širom Yu, a mladi kompozitori iz svih republika su ih uglazbili. U Hrvatskoj je to radio Rej Ruić, pa imamo i danas voljene snimke: Ulicu jorgovana – Darko Domijan, Večer u Luna parku – Josipa Lisac, Ždrali – Tomislav Ivčić, etc, etc. Posle studentskih nemira i Brozove bolesti, sve je to zamrlo. 1975. otišao sam u London i uleteo u punk, pokret obespravljene radničke klase. Kad je Tito preminuo i kad su se lažni levičari osilili, proganjali su nas plašeći se istine o sebi. Ukinuti su konkursi pod šifrom, ukinuti časopisi za mlade, više nije svaka firma imala svoje kulturno-umetničko i sportsko društvo, i svoje interne medije. Knjigu si mogao da štampaš ako ti odobri komitet i ako imaš tri recenzenta, poznate političke radnike. Cenzori su otpočeli sve da nadgledaju. Pisac Filip David, i onda i sada nepodoban, lepo to ocenjuje kao Pobeda bezumlja. Meni je uništen slog rnr romana Jer znala je mama mene će skrckati levi elementi, u izdanju Džuboksa. Potom i rukopis o malverzacijama u školama, Zdravo Kolumbo ovde Amerika. Ali punk je sve više jačao, odupirao se. Svi smo se znali, posećivali, samofinansirali, imali svoje samizdat novine – fanzine, demo snimke, za moje prve samizdat punk knjige Rockenroll Warriors i Žuti ker, koje su punksi opremili i unutra ima i mnogo njihovih pesama i crteža, novac su skupili punksi iz Ljubljane – Bigor i Viva, Škuc, Mladina, iz Zagreba – Denis Čuilinović Haš, Hađo – bendovi Patareni i Buka, iz Slavonske Požege – Boris Milaković i zin Udarac drito, Beograd- Dragan Pavlov i Šunjka (napisali su prvu punk istoriju u nas, Punk u Yu), mnogi punksi iz Šapca – zin Delirium. Kragujevac – bend KBO. Pula – KUD Idijoti, Novi Sad – Voja Žugić, Stevan Gojkov, pa bendovi Napred u prošlost, Vrisak generacije, etc, etc… Tako smo krajem osamdesetih štampali singlice punk bendovima Pokvarena mašta iz Vinkovaca, Robna kuća iz Beograda, i kasete benda Dža ili Bu. Tako je objavljena i moja i Kečerova knjiga Deca starog Bakunjina, antologija punks pesama i kratke proze. Kečer, alijas Satan Panonski ju je opremio i ilustrovao. Tako su underground umetnici iz Beograda objavili i Kečerovu knjigu Mentalni ranjenik. Nekada nas je u ex Yu bilo mnogo, po celoj ex Yu organizovali smo naše svirke, uz promociju fanzina i knjiga. Planirali smo da osnujemo, na Kečerovoj njivi, umetničku punk koloniju nalik na Fabriku, umetničku radionicu iz Njujorka, Endi Vorhola. Nažalost, nismo imali kamere a tek poneko fotoaparat, te ima veoma, veoma malo snimaka. No, toliko smo uzdrmali javnost, da je tada slobodoumni Treći program TV Beograd snimio jednosatnu emisiju o fenomenu punka, o meni, i bendovima Autopsija iz Rume i Napred u prošlost, iz Bačke Palanke. Teatar mladih iz Osijeka nameravao je da postavi moju punk komediju Žuti ker. No, usledio je rat, a šestočlano ex Yu predsedništvo nije ga sprečilo, čak su ismejali Antu Markovića koji se iz petnih žila zalagao za očuvanje federacije, nam je tada nuđeno da odmah uđemo u EU. A ne kao sada, federacija se raspala, ratovalo se, izmirilo se, i pojedinačno bivše republike ulaze u EU, opet će biti neka vrsta Yu, koja je bila preteča EU. Pazolini bi nam se smejao i rekao: Eto šta su vam uradili i šta vam rade mangupi na vlasti i oni oko njih.

Posle raspada federacije, desetkovan je i naš punk. Ko nestao, ko poginuo, ko obogaljen, ko emigrirao. Čuvam na stotine fanzina i imam nekoliko hiljada pisama ex Yu punksa. Potresno je kad ih čitam. U svakom fotka, pesmica, crtež… Kečer je imao još više, kad smo se pred rat videli kod njega, u selu, vozio me je njegov best frend a moj pobratim Zoran Šalinović iz Vinkovaca, kad smo pripremali knjigu Deca starog Bakunjina, nudio je Kečer da nosim te silne kese. Rekoh a gde da nosim, kad imam sobičak prepun mojih kesa. I ne znam šta je s tim njegovim fanzinima i pismima. No polako se ovih godina punk oporavlja, iako ima velikih muka. Punk oblačenje postao je modni hit, pa se u Srbiji neki kraljevi i kraljice folka, a u Hrvatskoj pop i densa, oblače poput punksa. Neki novi klinci, širom ex Yu, sinovi elite vlasti i novca i samozvane elite duha, predstavljaju se kao punks muzičari i pisci. Ima ih po u luksuznim revijama za slavne i bogate, daju intervjue, knjige im štampaju uz masne honorare, poznati izdavači, idu s bendovima, uvek ista ekipa,  na razne festivale po ex Yu i za sat svirke, priča se, dobiju po nekoliko hiljada evra. Ali ne može o bedi pisati i pevati onaj ko na sve to gleda s prozora luksuznih kuća svojih roditelja i sa ivica kućnih bazena. No imaju podršku medija… Mi, punksi odozdo, iz baze, znamo se međusobno i negiramo ih. Njihovi fanovi ih još nisu pročitali. Strahota od licemerja. Da su pravi punksi pomagali bi nas u štampanju knjiga, fanzina, demo snimaka, diskova. Vodili bi i nas na te njihove svirke i silna gostovanja po medijima i predstavljali naš rad. Eto, danas se i punk, pokret obespravljenih, zloupotrebljava zbog Novca i Profita.

M.Z.: Nego, Ivane, recite mi još jednom ta pank kultura, što ona točno znači, kakva je to vrsta zajednice, što ona konkretno danas može značiti, pustimo na stranu te lažne, prevarante, uzurpatore

I.G. : Kad izuzmemo lažnjake Iz cele ex Yu, punk je bitka za ravnopravnost među ljudima, sa slobodu mišljenja, govora i stvaranja. Nije on samoga sebe izmislio i stvorio. Pank je nadogradnja svega slobodoumnog i dobronamernog, kroz istoriju, i kao takav najpre je buknuo u Engleskoj, jer je sedamdesetih tamo radnička klasa živela kao u konc logoru. Odande smo ga preneli u ex Yu. I sad se pomažemo, kao onda. Meni opremu knjiga rade Darko Miletić iz Trebinja, Vedrana Strižić iz Rijeke, Daniel Radočaj iz Pule. Ima nas i po svetu. Filozof, fanzinaš i slavista, iz vremena takozvanog srpskohrvatskog ili hrvatskosrpskog jezika, Dejvid Stoun, preveo je ovih godina nekoliko mojih punk novela na engleski, a ja neke njegove knjige pesama. A slavista Simon Gončar, mladi krležijanac iz Poljske, preveo je nedavno moje pesme u znak zahvalnosti što sam mu obezbedio literaturu za njegov seminarski o Krleži. Sarađujem i sa fanzinašima iz Čilea, Argentine, Meksika, Kolumbije. Interesantno je da se punk tek sada tamo pojavljuje. I oni imaju istovetne probleme, kapitalizam je svuda isti, neumoljiv, pa kao da smo neka vrsta Nove Internacionale. Tu je i Vasa Radovanović, iz Beograda, nešto mlađi od mene, koji već decenijama izdaje zin Oprem dobro. U Valjevu je Dejan Bogojević, sa svojim Akt zinom. Novi Sad je opet pun novih pravih punksa. I punksi iz Rume se ne daju, svake godine se okupljamo na Ruma Punk Fest. Bude nas stotinak iz cele bivše Yu. Goran Begenišić, stari punks iz Obrenovca (Yusloslav Sun), mladi Selver Viljević, iz BiH, uređuje sajt Punk u Yu, i sajt o klasičnoj muzici, književnosti, slikarstvu i filmu. Nedeljom u parku u Tuzli, prodaje na betonu moje knjige i od tih para dajemo za sajtove. Mnogi od nas su članovi underground udruge DADAnti iz Splita. Većina punksa je izuzetno obrazovana, i iz siromašnih porodica, i skoro svi su i sada nezaposleni, izdržavaju ih ili roditelji ili i roditelje i njih bake i deke umirovljenici. Rekoh, punk je postojao i pre punka, svi novi progresivni pokreti u umetnosti i načinu življenja, kroz istoriju. Sve te ličnosti koje su bile trn u oku društvu, recimo i Leonardo, i Mikelanđelo, i ukleti pesnici i slikari, nadrealisti, dadaisti, fovisti, simbolisti, nabisti, francuski, ruski, talijanski, engleski. Pa Emil Zola sa svojim naturalističkim romanima o surovosti sistema prema radničkoj klasi. Pa Dejvid Herbert Lorens žestoki borac protiv engleskog militarizma, sin rudara, odrekao se engleskog državljanstva i proglasio sebe građaninom sveta. Pa Artur Rembo, Antonen Arto, Majakovski, Bukovski, Selindžer, Keruak, Vorhol, Oldos Haksli i roman Vrli novi svet, Solženjicin, pa Krleža čija su sva dela punk pre punka, otpor eksploatatorima, pa Džarmuš, Fazbinder, Venders…etc, etc, etc… Dakle, punk je nastao nadogradnjom svega najboljeg i buntovnog. I ne samo punk, nego i underground i avangarda. Da li će istrajati u protiv mangupa i lažnjaka, pokazaće budućnost. Mnogo je nasrtaja na nas, sa svih strana. Tišma smatra čak i ako ostaneš sam, niko tvoje stavove ne može da otme ako ti ne dopustiš.

M.Z.: Pa dobro, što onda čini vrijednosnu vertikalu, kako se onda može nakon svega znati što je vrijedno, a što je smeće i lažno?

I.G.: Mislim da nije neskromno reći da punk i underground čine tu vrednosnu vertikalu, koja dolazi odozdo, iz prave baze i pravih temelja obespravljenih ali svesnih sebe i svoj položaja, i drugih i njihovog položaja, ono što dolazi odozgo: Ti si rob a ja tvoj robovlasnik! U vreme Tita, za njegovog života, ipak se, rekoh, cenila vrednost. Ali pred njegovu smrt i posle nje, Partija, Crvena buržoazija, danas skoro svi kapitalisti, odlučivala je o tebi i da li ćeš biti u medijima i u antologijama. Ni sad nije bolje. Menadžeri zvone na vrata i nude ti da te, bez obzira na tvoju vrednost, stave u leksikon, enciklopediju i antologiju za 5 evra po stranici, ti plaćaš, i da kad izađe book kupiš 2 primerka po 15 evra. Nedavno se ovde pojavila La Rusova enciklopedija, i nigde Andrića, Crnjanskog, Isidore Sekulić, mog pradede Milovana Glišića, ni čuvenog novinara Dušana Savkovića, koji je prvi pisao o žestokim momcima u ex Yu, i prvi provalio kako su se neki federalni i republički funkcioneri u ex Yu bogatili. Razvedu se i dobiju društveni stan, jedan supruga, jedan suprug, po jedan svako dete. Ili odu u inostranstvo, Švajcarska, da se leče od kancera, a ništa im nije, nego se nakupe para u dogovoru s nekim lekarima odande. Malo je poznato da je Krleža pružio Savkoviću podršku i rekao da je sve to tačno, jer su i njemu predlagali podelu para, da Bela ode na lečenje u inostranstvo o trošku vlade, ali Krleža je odbio i rekao ima on svojih para, od autorskih tantijema. U enciklopediji samo oni na vlasti i oko nje. Kad je filijala iz Pariza uložila prigovor, izdavač je kupcima poslao ovitke za svaki tom. I na prvom pozadi stavio Andrića, šture podatke i fotku, na drugom Crnjanskog, a na trećoj Isidoru Sekulić. Sad je u modi da svaki grad ima Leksikon svojih značajnih ljudi. I tu nema nas, stavljaju političare i umetnike koji su odani vlastima, i svetovnim i crkvenim. Iako me ima u američkim enciklopedijama Serbian musicians, Serbian writers, nema me u knjizi Poznati Šapčani! I ne samo mene, nego i ovdašnjih mnogih režisera, glumaca, muzičara, pisaca, slikara. Neko mi reče u Beogradu se otvorio Muzej panka a u pripremi je Muzej rnr. No, čim je to pod okriljem vlasti, nas verovatno neće biti. Plašim se da ne objave Punk enciklopediju i da stave samo svoje i sebe, a nas, izvorne punkse, da otpišu. Sad je u modi otpisivanje i rashodovanje. Iz knjižnica se rashoduju knjige o partizanima, o Marksu, Lenjinu, Brozu. Ako želiš da proučavaš to doba i njih, nema ništa, kao da nije postojalo. To je nedopustivo. Knjižnice moraju sve knjige da čuvaju, ako ih rashoduju rashodovali su deo istorije svoga naroda, a ne da se spaljuju kao ona u Aleksandriji. Ili kad su spaljivana čitališta u vreme firera i dučea. Ugledni srpski akademik i književnik Ljubomir Simović izneo je neverovatan podatak, za 10.000 evra možeš postati dopisni član Aklademije nauke i umetnosti! I da možeš kupiti bilo koju nagradu, iz bilo koje oblasti. Uticajni poluobrazovani političari postaju počasni akademici i doktori nauka! Raspiše se konkurs za najbolje umetničko ostvarenje i traže da navedeš ime, prezime, broj ličnjaka, tekućeg i žiro računa. I veli Simović: provere u banci koliki ti je konto i onda u potaji pošalju menadžera, kupiš nagradu a u medijima trubiš da si nagradu dobio. Čuvena književnica Svetlana Velmar Janković izjadala se u vezi nacionalne penzije. Uslov je da si umetnik bez primanja i bez imovine, a njoj dodelili iako nije konkurisala. I ona odbije, kaže nije pohlepna. A tu penziju od 500 evra mesečno, dobili su čak i neki kraljevi i kraljice folka, koji za koncert dobiju 20.000 evra, a za Novu godinu i do 100.000 evra. Od tada, ni Simovića ni Velmarke, nedavno je preminula, nema u medijima. Neko mi reče: neće valjda i njih da rashoduju i da u školske programe uvedu učesnike rijaliti programa tipa Veliki brat, Parovi, Farma, a već su ih uveli na rafove sajmova, knjižara, biblioteka, i na top liste bestselera? Pre nekoliko godina ovde je malo falilo da rashoduju Čarls Darvina. Imali smo neku ministarku obrazovanja koja se pobunila protiv Darvina i njegove teorije o evoluciji i postanku. Rekla je da ona nije postala od amebe ili od majmuna, nego su joj koreni božanski, te Darvina treba izbaciti iz škola i biblioteka. Iz toga se izrodila afera, ceo svet nam se smejao, pa je Darvin ostao u školama i na rafovima biblioteka, a ova gospođa više nije u vrhu vlasti, i ime joj se zaboravilo. I neprilično je da su dve najslavnije žene kod vas i kod nas, dve kraljice estrade, jedna vaša teta, pop pevačica i jedna naša baka, loto devojka, obe imaju kućne porniće, i umesto da budu anatemisane, one su zahvaljujući ovim snimcima stekle još veću slavu, postale su uzor pa su kućne porniće počeli da snimaju i osnovci. U nas je mnogo tv rijaliti programa. U jednom je zvezda žestoki momak koji treba da ide na osmogodišnju robiju, no odlazak mu nekoliko puta odlažu da ne bi propao taj rijaliti tv program.

Niko od nas pre rođenja nije imao katalog da bira svoje roditelje, veru, naciju, jezik, boju kože. To smo što smo. Ali imamo jedan jedini izbor, da posle rođenja budemo Zveri ili Ljudi. Mi smo odabrali da budemo ljudi u pravom značenju. I ne udružujemo se poput velikog Brata i Familije zarad Novca i Profita, nego zarad istine i biblijskog: ljubi bližnjeg svog; ne kradi, ne laži,  ne ubij…

I onda čemu mi da se nadamo, ili da odlazimo sa ovih prostora, da postanemo deo čete Odliv mozgova, ili da ostanemo i da se samoorganizujemo kao punksi u ex Yu, i da kroz naša dela ošinemo devijacije. Naš moto je u ex Yu bio, a ja sam ga preneo punksima: Niko od nas pre rođenja nije imao katalog da bira svoje roditelje, veru, naciju, jezik, boju kože. To smo što smo. Ali imamo jedan jedini izbor, da posle rođenja budemo Zveri ili Ljudi. Mi smo odabrali da budemo ljudi u pravom značenju. I ne udružujemo se poput velikog Brata i Familije zarad Novca i Profita, nego zarad istine i biblijskog: ljubi bližnjeg svog; ne kradi, ne laži,  ne ubij…  I zato smo nevoljeni. Ali svoji! Većina punksa i undergraund stvaralaca je bez para, put je preskup, više ne možemo jedni drugima slati pošiljke, razmenu fanzina, knjiga, diskova. Paket do 1kg košta od 20 do 48 evra, a fanzin, knjiga i disk ukupno budu 5 eura. Onda muke s putovanjima, karte preskupe, ili čekaš na vizu, ili se političari zavade pa rampe na graničnim prelazima spuštene i čekaš satima, pa i danimna i vratiš se kući. Političari nemaju te probleme, imaju diplomatske pasoše, poštu i avione. Nedavno je jedan punk bend iz Osjeka trebalo da gostuje u Beogradu, i ja da nastupim, no ništa od toga. Tražili su im na obe granice brdo papira i radne dozvole, za sat ili dva svirke. Jedan punk lepo reče: nekada je bilo – Proleteri svih zemalja ujedinite se protiv eksploatatora! A sada je – Eksploatatori svih zemalja ujedinite se protiv proletera! O tome sam napisao stihove Hej radniče, na repertoaru je uličnih underground muzičara Horkestar, ima nekoliko verzija na Youtubeu.

M.Z.: Na kraju, sve to sužava prostor djelovanja. Vidim da ste vrlo aktivni na društvenim mrežama, vidim da puno djelujete putem samizdata i jedne off off kulturne scene, sve to sigurno ne nailazi ni na kakav odaziv ikakvih većih izdavača, a kamo li neke službene, institucionalne kulture…

I.G.: Nažalost, društvene mreže postale su nam skoro jedini kontakt, ali i to je skupo, mladi su bez posla i para, a mi stariji jedva imamo za hranu i za namete državne-struja, voda, smeće, grejanje, stanarina… pa je neizvesno dokle ćemo i tu biti. A izdavači? Kad šaljemo  izdavačima rukopis, kažu super je ali to niko kupiti neće, ili će imati probleme s vlastima,  nego štampaju rukopise koji nisu problematični, u kojima je istina izbačena, a koji će imati tiraž preko 10.000, a to su, rekoh, rukopisi učesnika rijaliti tv programa, silikonskih pevačica, starleta, polupismenih i poluobrazovanih, nekih tv voditeljki, a u knjigama pišu o tobože aristokratskom poreklu, a po prvom kolenu su sa sela, a po drugom, poput svih nas, od ameba i homosapijensa. Nalet je i ljubića američkih i engleskih spisateljica, i spisatelja krimića. Pa priručnici tipa: Kako postati brzo i lako milioner. Kako s magarca skočiti na konja, to jest s bicikla u BMW? Tako je širom sveta, kažu naši punksi odande. Naša dela su na ledu, jer ISTINA BOLI! A ni jedan sistem nije za istinu o sebi. I daju ti šansu ako si ropski poslušan, ili kad procene da njima odgovara tvoj način poimanja života i pisanja, a to je pred republičke ili lokalne izbore. Onda preuzmu tvoje kritičke stavove, i kažu sve će to oni srediti, i biće bolje. I kad pobede, opet teraju po starom, na tebe zaborave ili te u potaji opet stave na crnu listu. Njima sve bolje, pučanstvu sve gore. Narod steže kaiš, a oni buše nove rupe da im kaiš ne pukne od debelih trbuha. A pučanstvo? Jedan punks reče: Koji je to sadomazohizam. Ili oni odozgo trpaju u vodu kojekave sedative pa se pučanstvu crnobeli život čini ružičast. A čitam na Google, republike bivše Yu među prvima su po korišćenju bromazepama, bensadina, etc, etc…

Na sajmovima knjiga je nemoguće imati štand jer hale su kupili tajkuni i deru zakupninom, pa je tako na Beogradskom sajmu ove godine najprodavanija knjiga neke manekenke, a opširna monografija o Vuku Karadžiću nije prodata. Jedan pesnik razočaran što mu niko nije prišao na štandu, po zatvaranju sajma delio je kod beogradske autobuske stanice svoje knjige. Privela ga je komunalna policija jer uznemirava javnost. On je uložio prigovor i rekao da je uznemiravanje javnosti ono što mediji i društvo u celini propagiraju. Kič i glamur. A kič je glamur nižih slojeva, dok je glamur kič viših slojeva. Jedno te isto. Tu i tamo i mi dobijemo šansu. Prošle godine smo Daniel Radočaj i ja bili na sajmu, i ove smo, ispred knjižare ROCKMARK, za rnr i punk. I izazvali smo pažnju. Sem ove knjižare, i još poneke, ostale ne primaju naše knjige, diskove i fanzine. I kad prihvate, nama se ne isplati. Recimo za zin, disk ili knjigu koja košta ovde 200 dinara, kad se odbije pdv, porez na autorski, pa uplata za socijalno i zdravstveno, pa 30% usluga knjižare, pa 10% Autorskoj agenici preko koje kontaktiraš s knjižarama, na kraju od 200 dinara dobiješ 2 dinara. I kako od toga da vratiš kredit koji si uzeo za štampanje, i to s kamatom? Tu uspevaju samo miljenici vlasti, stranaka i tajkuna. Čitam na internetu, pisci tih šund ali hit rukopisa, dobijaju po autorskom araku, tabaku, 150 eura, arak je 16 strana, a hvale se da za promocije žirom dežele dobijaju za sat vremena i do 400 evra! Nema neke pomoći ni od konkursa za projekte, bilo lokalnih, bilo republičkih. Ove godine je svetski čuveni džez pijanista Vasil Hadžimanov odbijen od Ministarstva kulture za pomoć odlaska u Pariz, na Dane svetskog džeza. I on je tu svoju molbu i taj njihov odgovor okačio na svoj fejs i tviter. A mladi stvaraoci se bune što se na Evroviziju ide bez konkursa, nego ovde organizator odabere kompozitora po svom nahođenju, i pevače, a u ex Yu to je bio javni konkurs, s mnogo kompozitora, tekstopisaca, pevača, pa ide najbolji glasanjem žirija i publike.

M.Z.: Znamo da nemate predstavljanja svojih knjiga, odnosno da su rijetka. Zašto?

I.G.: Uslovi za promocije nisu se izmenili još od vremena Brozove bolesti i smrti, u ex Yu. I sada, kao u vreme posle Broza, vreme koje vlastodršci toliko napadaju, a ne vide kako je sad, moraš ustanovama za kulturu da napišeš molbu i dostaviš knjigu. Potom tajanstveni Upravni odbor, ne zna se ni ko su, ni šta su, ni kakvo delo imaju, i da li imaju, procenjuje i ocenjuje podobnost tvoje knjige i tebe, i mesecima čekaš odgovor. Stigne, pa ili te odbiju, ili ti odobre i organizuju ti promociju i lep honorar ti daju, koji se kreće od 40 do čak 400 evra, kako gde, kako kome. Ili ti kažu može, ako platiš salu, tehniku, voditelje, muziku, čistačicu. I to ispadne oko 200 evra. Plus 50 ako kupiš iće i piće. E, meni se dva do tri puta dogodilo da me odbiju ili mi uslove da sve to platim, a ne umem sponzora da nađem, a mesečna primanja su mi koliko se traže da platim. I onda nema promocije, jer su mi knjige samizdat,  nemam prolaznost ni za projekte. Tako se dogodi da kupim katalogizaciju, kupuje se, pa nemam para da knjigu odmah štampam, nego posle godinu ili dve, a na katalogizaciji bude godina kad si je kupio. Cene mojih knjiga su nonprofit, od 1 evro, najviše do tri i po, a podobnih spisatelja i spisateljica bude i do 20 evra, čak ustanove i otkupe koji paket, uz onaj lep honorar, ali moji čitaoci su srednjoškolci, studenti i radnici, ljudi bez para i uglavnom punksi. Pa se oni, kao u ex Yu, ponekad organizuju, daju mi koju kintu za štampanje knjige, posle podelimo primerke, i prirede mi promociju po mestima gde se okupljaju, i dođu po mene kolima nečijim, i vrate me, ili ako je bliže plate mi bus, povratnu. Na promociju budu i svirke punk bendova, i to je to. Bolje od glamuroznih promocija po ustanovama za kulturu, buketi cveća, pokloni u vidu flaša viskija, mediji na sve strane, gala klopa, a ne burek i jogurt. Kao dete radnika, i ne pripadam tom svetu jadnog i čemernog glamura, elite novca, vlasti i samozvane elite duha, kao što ne pripadaju ni moji čitaoci i prijatelji… Ja sam imao četiri promocije za 6o godina mog rada. Prva 1975. je zabranjena, knjigu je opremio likovno Milić od Mačve, a recenzenti su bili Mika Antić i Vasko Popa, pripadnici tadašnjeg crnog talasa u umetnosti. Druga 1993., u Šapcu stopirana jer sam bez razloga optužen da sam u to vreme izazvao štrajk maturanata Srbije, držali su naime moju knjigu Ura ura matura, ali u Beogradu je na promociji bilo preko 700 mladih. Treća 2003., u Beogradu, u Konaku knjeginje Ljubice, kad sam dobio nagradu za knjigu o Isidori Sekulić. Četvrta je bila ove godine, 7.7. u Zagrebu, na Gvozdu 23, kad smo Daniel Radočaj i ja promovisali zajedničku punk knjigu Vodič kroz Krležu, u izdanju Studija TiM iz Rijeke, i bili smo divno prihvaćeni i to od publike koja nema dodira s pankom, ali je i sama prokužila suštinu života, kao i Krleža. Pa njegovi Glembajevi priča su o ratnim profiterima, ubicama i tajkunima, koji su opljačkali velike novce i postali elita novca i tobože duha. Otuda, Krleža nije ni danas voljen. Ex Yu je prepuna Glembajevih. Pa Krležina divna poema o mladom pesniku koji nosi izdavačima svoje pesme „na ogled“, i biva ismejan a prolaze spisateljice koje se podaju vlasnicima tih kuća. Ali, samovolja nazovi kulturologa je velika. Na primer, Šabac je bio u vreme pojave rokenrola jedan od važnih punktova, sastajali smo se u Domu omladine koji nam je dao i ključeve i nikada to nismo zloupotrebili. Imali smo rnr, časopise, Klub mladih stvaralaca, bio sam predsednik, Klub zavičajnih studenata, Boje i reči – grupu pesnika, slikara i recitatora. Pre dve godine Dom, sada Kulturni centar proslavljao je 50 godina rada. Nisu imali svu dokumentaciju, pa smo se stari rokeri organizovali i dali im za kataloge , za izložbu, trebalo je da nas bude i u timu za monografiju. Dobili smo pozivnice za svečanost uz napomenu dobićemo i zahvalnice. Odemo, a zahvalnice dobiše sadašnje strukture na vlasti, oni koji onda nisu ni bile rođeni. Kad sam pitao zašto ne mi, rekoše: Jao, zaboravili smo na vas! Pa kako nas niste zaboravili kad ste od nas tražili dokumentaciju? I napustimo proslavu. Zaista jadno i nedolično, tim pre jer mogu deca da nam budu, i još sebe nazivaju kulturnim poslenicima! Brozu su zamerali da je istoriju od sebe, a sad oni pišu od sebe. Broz je mala beba u odnosu na njih. Misle li o tome da se jednoga dana i njima mogu dogoditi ovakve stvari? Inače, učestovao sam kao promoter na nekim promocijama. U publici ima i malograđanštine, uglavnom osobe na položajima. Povedu decu. Novorođenčad plače, roditelji ih utišavaju. Starija deca trče po sali ili se popnu na binu, zure u nas, pipkaju nas, pa nas ometaju. Roditelji ih fotkaju. Neki iz publike revoltirani odu, nekima je ovo slatko. Iste večeri roditelji lepe ove fotke sa svojom decom na fejs, i eto na stotine lajkova: Kako su slatki! Katastrofa od primtivizma. Isto je i na otvaranju izložbi, bude čak i na premijerama u teatru, na koncertima klasične muzike. Toga nema na punk gigovima.

M.Z.: Dakle, ovo nas vraća na početak, na nagrade, Slobodan Tišma je ipak na kraju dobio NIN-ovu nagradu. Kako se na kraju dogodio eksces, nazovimo ga „slučaj Aleksandra Tišme“, kako je jedan takav off pisac dobio nagradu, zašto nije dobio neki eskapist i ljubitelj nesmiješnih komedija ili pak neki lažni tragičar? Je li to neka napuklina?

I.G.: Tih nedelja, rekoh, akademici Ljubomir Simović i Svetlana Velmar Janković pokrenuli su lavinu o nameštenim i kupljenim nagradama i hit piscima. Npr, ja sam poslao moj samizdat roman Pasja nedelja, na konkurs časopisa Braničevo, Požarevac, ali ubrzo je u Politici objavljen oglas, organizator poništava konkurs jer ima strahovite pritiske od nekih uticajnih političara kome da se dodeli nagrada, te poništavaju konkurs. Nisu objavili koji su to političari i koji je to njihov omiljeni pisac. I otuda, veliko iznenađenje je bilo kad je Slobodan Tišma dobio nagradu NIN-a. Pričalo se i pisalo, da li je istinito ili ne, ne znam, koliko ljudi toliko ćudi, da je žiri tako oprao bar sebe od optužbi kako se dele nagrade, i da članovi žirija za godinu dana ne mogu pročitati sve pristigle romane, bude ih po 170, nego s gomile uzmu da čitaju one na koje im neko moćan skrene pažnju, ili one koji im pomognu u pranju ruku. Slobodan je, pisalo je, a rekao je i u intervjuima, nagradu primio ravnodušno. Odbio da ide po Srbiji s književnim kritičarima, na poziv ustanova za kulturu. Dok nije dobio nagradu, nudio se sam ustanovama za kulturu da promoviše svoje knjige i da sviraju njegovi punk bendovi La strada i Luna. Svi su ga odbili, kao i mene, i mnoge druge, uz obrazloženje može da gostuje ako plati salu i režijske troškove, poprilično velike. Posle nagrade, zvali su ga, molili da im dođe i pitali koji su njegovi uslovi. On ih je odbio. Ima i dalje svoje JA. A to s kritičarima? Dok nije dobio nagradu, nisu ni obraćali pažnju na njega, ili su veoma loše pisali o nama punksima, pa sad ih neće s njima da krstari po Srbiji i ex Yu i da kritičari zarađuju honorare na njegovom znoju i suzama. Povukao se, i nerado daje intervjue i nerado nastupa u medijima i, rekoh, opet nema izdavača. Tu je problem i s medijima. Vidim na društvenim mrežama da smo po istraživanu EU, po slobodi medija pri dnu, ovo se odnosi na sve ex Yu republike. Otuda, undergraund i avangardnih stvaraoca tako malo u novinama i na tv. Ima poziva, ali novinari kažu: Nemojte o škatljivim temama, samo o lepom. Pa suština i jeste u škatljivim temama, tu je Istina. I kako da govorim o lepim stvarima, kad malo toga lepog ima u mom životu ili u životima jadnog naroda. I treba o tome pisati i govoriti, da bi se zlo iskorenilo, da krenemo u bolju i pravedniju budućnost, a ne da se taji, stavlja se pod sag.

M.Z.: Otkuda u vama i pored svih ovih tegoba, i vaših godina, i dalje toliko kreativno neposustajanje, tolika energija?

I.G.: Najpre, vršim odabri ljudi s kojima se družim i sarađujem i koji me pune pozitivom, ali i ja njih. No, i onim drugim, neodabranim, i onima koji me žestoko povrede terani zlobom i zavišću, šaljem pozitivnu energiju, njihovoj negativnoj, tj destruktivnoj energiji kojom uzvraćaju na moju pozitivnu, ne dopuštam da me obuzme i svlada, nego je preoblikujem unutar sebe ne u unutrašnji bes, od toga možeš dobiti čir na želucu, nego u kreativnu energiju. I to mi još više daje i snagu i volju da istrajem i da radim u borbi protiv Zla u nama i oko nas. I protiv licemerja elite novca i vlasti, bilo svetovne, bilo verske, bilo vojne, i samozvane elite duha. Neki od njih, koristeći svoje jadne fotelje, i sad sastavljaju liste takozvanog nepodobnog Crnog talasa, a sebe, male inkvizitore, smatraju podobnim i Belim talasom. Iako pred zakonom i ustavom i pred Bogom svi imamo ista prava, ispada imaju samo oni, a mi im pašemo jedino kao poslušno glasačko telo i topovsko meso. Ne pristanemo li na to, prete nam ili nas negiraju, žive pokopaju, kao grobari. Kad proučimo istoriju, oduvek je tako bilo: Zastrašivanje i posrnuće čovečanstva zbog posrnuća svesti, časti i morala. Slavni Botičeli je toliko bio zastrašen strahovladom Inkvizicije, da se u centru Firence odrekao umetnosti, i spalio je skoro sva svoja platna da bi udovoljio tiranu Savonaroli. Mikelanđelo se suprotstavio ne samo Savonaroli nego i rimskom papi, i poduže bio u izganstvu. No, i Savonarola je završio na lomači, ali Čovečanstvo iz svega toga ne izvlači pouke, i dalje sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo i u tom rasplitanju još više se zaplićemo. A rešenje je, rekoh, ne u parolama: Isključivost, rat, mržnja, nesreća, nego: Dijalog, mir, ljubav, sreća!

Razgovarao: Milan Zagorac

 

 

Odgovori