Marija Rakić: Mater četnička

Podne je. Rade Joškin i Šime Trkanov igraju na trešetu prid kućon. Žega je, sunce prži ka blesavo, nema živa stvora na moru. Vruće je za krepat.
– Jeben te glupa, lipo si me počešlja!
– A ne, tebe ću pitat.
Rade Joškin, sin ćoravog Joška, uvik viče kad govori. Puno lovi ribu, kopa u polju i sadi maslinu. Ima ženu Katu i dva sina, Joška i Vida. Radina žena Kate tiha je i skromna ženica, živi i diše za svog Radu. Kuva, čisti, pere, okopava vrt i sluša svog čovika. Mora jadna Kate tako, inače se Rade ljuti i viče da ga se zna čut do drugog mista. Zna je i pljunit u lice ako kanotijera i bile bičve za balun nisu na svom mistu.
Katino pravo ime je Slobodanka. U vrime rata pop iz crkve je prikrstija u Katu ono dok je gori nosila za Karitas. Katin ćaća Jovan Petrović je Srbin iz Beograda, a Katina mater Borka iz Sombora. Kate se udala mlada još za vrime bivše države kad je ljubav bila mukte, a svit ima morala. Rade je bija visok, mršav i s kućom na moru. Doselila se u Dalmaciju s tri kufera, dva kajmaka i najvećim očima na svitu.
Joke Joškin je fini gospodin, završija je velike škole i pobiga iz mista. Studira je medicinu u Zagrebu, zaljubija se i napravija dite doktorici. Spasilo se dite, ne mora svašta gledat’. Vid je mlađi sin, plav je, koštunjav s najlipšim plavim očima na Jadranu. Materino dite, nema na koga drugog bit’. Uvik lovi s ćaćom lignje, cili se trese kad ovaj drekne pa priko lipih očiju prođe tužna sjena.
– Na koga si tako smotan, krvi ti Isusove?!
Njegov ćaća uvik govori glasno, on ne zna za tišinu.
Dalmacija nije šta je nekad bila. Kuće su velike, malih kamenih kuća nema za likarije. Prid njima ne side nasmijane babe, a isprid njih ne igraju se dica. Sve manje skaču po poljima, draže im je sidit u kući. Pravih ljudi više nema, ostali su samo oni šta lupaju šakama da ih se čuje. Vinogradi su pusti, a vino je iz dućana. Slabo se čuje pisma i gitara, ljudi jedva spajaju kraj s krajem.
Malo misto ne ostavlja puno mašti. Sve se zna; svaka crna fleka s duše lako išeta iz kuće. Mištani žive skromno; love ribu, sade kumpir, pomidore, meso žvaču samo dvaput tjedno. Teška su vrimena došla, nema se. Prave ribe više nema, arbuna sve je manje, sami mačevi i papaline. Dica ne uče ka nekad. Šta će im škola kad je danas bez nje lakše do para, tako kažu. ´Ko je vidija danas učit.
Mali Vid do podne skače doli po moru, a popodne traži kumpanjone za lovit ribu s porta. Ima mali štap koji padne u more ka sikira u vodu. To je to, nima potribe za ičim drugim. Ulovi nekad koju ribicu pa mu se ćaća ruga.
– Aj kvragu, ti i ta tvoja ribica, ne bi ti ja s tim zube opra! Vid´ ga, Šime, s ovon ribicon priko mista.
– Aj pusti malog na miru.
More je ujutro ka lušija, oko pet popodne šuška od dice, turista i šušura. Dolaze turisti sa svih strana. Česi uvik nose sa sobom male frižidere, paštetu i pome. Naši ljudi kupe s grižnjon savjesti kukuruz za petnaest kuna. Prodaje mali Jure Trkanov svaki dan. Prvo puše triput snažno u zviždaljku. Moraš tako, mali, da čuju oni u moru.
Nema više šoldi ka nekad, sad su i gavuni s ribarnice skupi. Zna to bidna Kata pa se tare u polju, posli prodaje na banku isprid dućana. Pošalje je Rade usrid podne, ona sidne isprid dućana gori ispod ceste i viče ka pomanitala.
– Ajmo, mlade blitve, za deset kuna! Sad san je vadila iz zemlje!
Moreš furešte lipo zajebat, oni kilo blitve po zlato plaćaju. Nek’ plaćaju kad imaju. Blitva i gavuni, to je lip ručak. Prodaje Ivica Ljubičin ribu svaki dan kad mu noć dozvoli.
Dođe nekad Kata doma bez kune, ne proda ništa pa se stisne cila putem ka stara starica. Obisi usta, zaziva gospu i zastane uvik malo na pragu kuće. Proguta jad svoj, stisne joj se nešto u prsin i tek onda uvati za kvaku.
Dreka se čuje brzo, Rade je najžešći na pare. Ništa opet nije uspila, kučka nesposobna.
– Zašta te iman, odn’ja te đava k’o te meni da! Vidi se odakle si nikla, jebo ti bog mater da ti jebo!
– Nemoj, Rade, molin te.
Mali Vid uvik začepi uši, pokrije se po glavi i tiho jeca. Jadna moja mater, zašto joj to radi. Odluči da će ujutro s njom u polje pa isprid dućana, ali mu ćaća nikad ne da. Neka radi sama, tribaš dat ruke ćaći jer s maslinama uvik ima posla.
Jutro. Mare Curina i Luce Čokolića imaju uru ćakule na klupici prid dućanom. Do njih Kate s blitvom.
– Vid’ je kaka je, cila osušena ki prut.
– Kako neće jadna, šta radi od nje.
– Nema taj srama.
– Jučer je jadna kopala do podne, a onda prid dućan do tri.
– E, bit će mu skuvala ujutra.
– Dašta je jadna.
– Kad god sam prošla kraj kuće, čula bi dernjavu.
– Ne znan kako im se da uvik ratovat.
Kraj njih se provuka mali Vid i doša materi. Brz je ka munja, mršav, a kad te pogleda onim lipim očima, sve muke zaboraviš. Poželiš odma zaplesat od sriće. Zna to njegova mater, presritna je dok ga gleda. U njegovin očima živi more, gospe mi.
– Mamo, neću danas s ćalom u polje.
– Majko isusova, nego di ćeš?
– Pomoć ću ti da donesemo koju kunu doma.
– Ajme meni, majko sveta, idi njemu, ne triba meni ništa.
– Neću, neće te više dirat dok san ja živ.
– Dite moje, molin te, idi ćaći u masline.
– Neću, bogami.
– Molin te.
Uzjapuri se jadna Kata, kolina joj klecaju, ruke mokre. Zna ona šta ga čeka pa se trese ki šiba. Mali Vid se cereka, obrazi mu se zarumenili od sriće, a plave oči materine sjaje se ka luster. Sritan je mali, neće ga ni’ko vikat do podne. Velika je to srića, daj dite materi.
– Aj uzmi ovu kašetu.
– Daj, majko.
– Složi u nj kapulu i pomidor.
– Evo.
Ljudi prolaze isprid dućana, vire u kašete i pitaju za pare. Nudi mali lipo svima, fin je i ka rođeni trgovac. Prodaje svega, smješka se onim plavim očima i zamanta svakog ‘ko prođe. Sritan, nudi se, baca se s jedne strane na drugu, ispadaju mu kune i svako malo pogleda put matere. Kupuju ljudi, vade pare, lipo povrće ravno iz polja. Šta ne bi kupili u maloga, vridan je i smišan za popizdit.
Raduje se Kata, ponosna je na nj ka da je iskopa suvoga zlata. Pozdravljaju svit, mašu svima, bit će ćaća ponosan. Dat će mu njih dvoje sve kune, da bude sritan i pokazat će svima u selu. Mora svit vidit, kako će inače znat.
Oko dvi ure stiže Rade isprid dućana. Koraci su mu brzi, usta spuštena i obišen brk. Gleda prvo Katu pa svog sina. Promatra kratko, zaleti se put njih i zaustavi točno prid kašeton od tikvica.
– Jeba ti bog mater, mali, di si ti jutros?!
– Evo me, ćale, pomažen materi.
– Jesan ti reka da dođeš u polje, pička ti materina?
– Znan, ćale, ali vid’ kol’ko smo prodali.
– Ma dat ću ti ja šta si proda, đubre jedno neodgojeno kad ti zavrnen šijon!
Zaleti se bisni Rade, gurne dite put zida i opali mu plesku. Okrene se malom Vidu glava, a lipe oči napune suzama. Viče Kata, plače i zove upomoć. Ne čuje Rade, grebe malog po licu i psuje Gospu Sinjsku, sv. Antu i sve svete ovoga svita.
– Ti ćeš mene ne poslušat, zapamtit ćeš me jednom zauvik!
– Nemoj, Rade, nemoj, molin te!
– Makni se, kučko prokleta, ti si za sve kriva!
– Udri mene, molin te, pusti mi dite.
Okrene se Rade put nje, pogleda je, pljune na pod i zakriči:
– Jeben tebe i tvoju mater četničku!
Ode ćaća, ostavi dite na podu i mater jadnu da mu krv briše ispod nosa. Plače jadna Kata, kupi onu blitvu s poda i jeca:
– Jesan ti rekla da ideš doma, dite moje!
– Nema veze, majko, skupit ću ja sve pa ćemo kući. Zaradili smo dobro, neće meni ništa bit’.
I zacakle mu se opet one lipe oči, digne se s poda i počne kupit. Skupilo se ljudi okolo, prava predstava za gladnu masu. Vidile su sve Mare i Luce, stajale su tu cilo vrime. Mare Curina čak je jednom i oči pokrila da svašta ne gleda.
– Gospe draga, šta mu je skrivilo ovo bidno dite?!
– Rekla san ti ja, Mare moja, njihov rat neće završit nikad.

Fotografija: Milan Zagorac, Ljuta kamenjarčina

Odgovori