Luka Murina: Intervju s političarem (II)

INTERVJU S POLITIČAREM[15]

 

Zvonim…

Nitko se ne javlja.

Zvonim opet…

Čuje se nešto živo unutra. Koraci… i otključavaju se vrata.

„Ej…drago mi je da te vidim.“ Zlatko me dočekao raširenih ruku.

„Ej…“ zakoračio sam naprijed. Samo da me ne zagrli…

„Dođi da te zagrlim.“

„Do – bro….“ tapšao sam ga po ramenu.

„Uđi, uđi… jesi za kavu?“

„Može.“

„Sad ću je staviti… Raskomodi se.“

Ušao sam u dnevni. Koferi su i dalje bili u istim položajima. Kabeli i dalje po svuda…

„Sabina opet nije kupila kavu… Može ona iz vrećice?“ iz kuhinje je dopirao glas.

„Može“, stajao sam nasred dnevnog boravka i nisam znao što bi sa sobom.

„Sjedni na verandu, sad ću ja…“ u pozadini se čula mikrovalna koja je odradila svojih dvadeset sekundi kuhanja kave.

Minutu kasnije stigao je i on.

Nelagodno sam se osjećao. Kao dijete koje se našlo u predstavi, a nije imalo što raditi.

Sjeo je. Laganim pokretom preko stola mi je gurnuo kavu.

„Hvala.“

„Nema na čemu, u moju kuću si uvijek dobro došao.“

„Hvala ti na tome. Nego, Zlatko… jel’ postoji neki konkretni razlog zašto si ti mene zvao na kavu? Jer što se tiče onog, mislim da sam bio jasan“

Iznenadio sam ga. Ili se samo pravio.

„Pa susjedi smo… Što mi treba razlog da te zovem na kavu?“

„Pa ne… Nego znamo se cijeli život skoro, a ti me sad odjednom zoveš na kavu.“

„Daj opusti se… Hoćeš zapaliti?“

„Neću, hvala.“

On je zapalio. Cigareta se nakon prvog dima vrtila po rubu pepeljare. Gledao je malo u žar, malo u polje pred njim.

„Zlatko… Što ti mama nije zalijevala ove jagode?“

„Jagode? Kakve jagode?“

„Pa ove jagode koje ti stoje pored prolaza.“

„Nemam pojma.“

„Prije par mjeseci nama je donijela par istih tih sadnica… Ima masu jagoda na njima.“

„A eto, ova je usahnula… Tako ti je to kod nas… Nikad se nema vremena.“

„Pa što je nisi ti zalio? Ti imaš vremena.“

„Ja?“

„Da.“

„Ne pada mi na pamet.“

„Zašto?“

„Imam pametnijeg posla.“

„Kakvog?“

„Što kakvog?“

„Pa kako ti provedeš dan?“

„Molim?“ uz politički pogled.

„Što ti radiš po cijele dane?“

„Nemojmo sad o tome…“ okrenuo je glavu.

„Nego o čemu?“

„Opusti se…“ ispio je gutljaj i šarao cigaretom po pepeljari. „Jesi razmislio malo o čemu smo pričali prošli put?“

„Ne. Rekao sam ti da…“

„I?“

„Pa rekao sam ne.“

„Dobro, ali…“ zastao je. Uzeo je dim. „Sigurno ti je prošlo kroz glavu.“

„Je.“

„I?“

„Odgovor je ne.“

„Tvrd si. To mi se sviđa“, mahao je s prstima po zraku.

„Jesmo završili s tim?“

„Tek smo počeli…“

„Tebe se baš ne da uvjeriti?“

„Po tome smo slični.“

„Zlatko, rekao sam ti. Ne zanima me i gotovo. Jel’ možemo o nečemu drugome?“

„Ne. Nisi dovoljno upućen, tako da ćemo morati još malo o tome. Mi… političari smo poznati po tome. Uvijek odradimo posao do kraja.“

„A da?“

„Da. Gledaj, mogu ti ponuditi nešto što nećeš moći odbiti.“

„Možeš, ali nećeš?“

„Mogu i ‘oću, ali moram prvo znati da li si zainteresiran.“

„Pa kakva je to ponuda koju ja neću moći odbiti, a da za nju prvo moram biti zainteresiran? Što se ne sporazumijeva da…“

„Nemoj sad cjepidlačit… Jesi zainteresiran?“

„Što da ti ja sad kažem? Kako bi mogao biti ne zainteresiran za nešto što ne mogu odbiti?“

„Mogu ti…“ stišao se. „Mogu ti srediti što god hoćeš. Uz minimalne troškove.“

„Ti to mene zajebavaš?“

„Najozbiljni sam.“[16]

„I to je ta tvoja ponuda.“

„Da“, ponosno se cerekao.

„Ok. Odbijam je.“

Iznenadio sam ga. Opet. „Kako to misliš?“

„Odbijam ju. To ti je ono kad nešto ne želiš i onda to odbiješ…“

„Pametnjakoviću… Dobro, reci mi, što te zanima?“

„Puno toga.“

„Reci nešto.“

„Recimo… volio bi ići na paraglajding.“

„Ok. Rješeno.“

„Ali za to mi ne trebaš ti. Imam skupljene pare, samo moram otići…“

„Dobro, nemoj sad ti mene zajebavati, što želiš?“

„Ništa ne želim od tebe…“

Stisnuo je usnice i klimao glavom.

„Zlatko, daj ti meni reci nešto?“

„Štogod.“

„Koji ću ti ja kurac?“

„Kako to misliš?“

„Što ću ti ja tamo?“

„To sad ne možeš shvatiti.“

„Ok. Ništa onda. Idem ja…“ dizao sam se od stola.

„Ne, ne… sjedni, molim te.“

„Mislim… nemamo što pričati, ako je ne mogu ništa shvatiti, a ti mi ne možeš ništa reći.“

„Ok, fer…“ uzeo je zadnji dim cigarete i ugasio ju uvježbanim pokretom. Gledao je kroz prozor.

„I?“ pravio se da me nije čuo. „Zlatko?“

„Molim?“

„Daj koji kurac, hoćeš pričati ili što?“

„Razmišljam malo…“

„O čemu?“

„Pa o odgovoru.“

„Znači ti ne znaš što ću ti ja tamo?“

„Ma znam to…“ zamišljeno je gledao van, „… nego ne znam kako da ti to sročim.“

„Ovo mi ne miriše na dobro.“

„Opusti se…“

„Opušten sam.“

Palio je novu cigaretu.

„Ali bi se ti mogao malo opustiti“, trznuo se kad sam to izgovorio.

„Ne pričamo sad o meni…“

„Možda bi trebali.“

„Zašto?“

„Ako već inzistiraš na ovome čemu inzistiraš, o čemu ćemo pričati ako ne o tebi?“

„Zašto?“

„Pa kako drugačije da ja dobijem uvid u sve to, ako ne preko tebe?“

„Nisam ja to tako zamišljao…“

„Pa radije počni…“

„Ok. Rođen sam…“

„Daj odjebi, stvarno ću otići.“

„Nemoj, slušaj me… Nismo s Marsa pali, jel’ tako? Tako je“, zauzeo je politički stav.

„Dobro…“

„Treba mi netko takav.“

„Kakav.“

„Takav. K’o ti.“

„Ok. Zašto?“

„O tome sam već prije razmišljao, ali nisam znao kako to isfurati.“

„Daj, Zlatko, o čemu ti pričaš?“

„Gledaj, ti možda znaš nešto politici, ja sam ti nešto rekao… Ali nije to ni blizu tako.“

„Nego?“

„Treba preživjeti, zato mi je to tebi teško opisati.“

„Ma o čemu ti?“

„Zajebana je ta politika. Treba opstati, a stvar je da je svima tako. Svi žele na vrh.“

„Dobro, i?“

„Pa ja to želim malo više…“

„Jebi me ako je vidim kakve to ima veze sa mnom.“

„Ima vjeruj mi.“

„Kakve?“

„Gledaj… Mi se znamo skoro cijeli život i znam da me ti ne bi zajebo…“

„Kako bi ja tebe mogao zajebati?“

„Teško, ali opet… nikad ne znaš kad ti slijedi nož u leđa.“

„Zar i ti, sine Brute?“

„Molim?“

„Nema veze. Dobro,i?“

„Pa to je dovoljno.“

„Daj, ne seri. To opet nema nikakve veze sa mnom.“

„Kako nema?“

„Pa za to možeš naći bilo koga ‘ko je u stranci već.“

„Da, ali nije to tako jednostavno.“

„Opet ti…“

„Ma da, ali nije…“ gasio je do pola popušenu cigaretu. I odmah zapalio novu.

„Daj, molim te, objasni mi.“

„Pa upravo to. Što ne znaš. Svi u stranci znaju zašto nije jednostavno“, šarao je pepeljarom.

„Slušaj. Ako ne prestaneš govoriti u tim tvojim… političkim kodovima, ja ću stvarno otići.“

„A, jebiga… Profesionalna deformacija“, nasmijao se i uzeo dim. „Ne znam drugačije.“

„Ajde, imaj obzira prema nama nepolitičarima. A? I reci mi što ću ti ja.“

„Stvar je u tome…“, dim cigarete. Naglašeni politički stav, „… da ti pitaš pitanja, stalno… i znaš postaviti pitanje koje zbuni sugovornika…“

„Ej, stani… rekli smo da nećemo o meni, nego o…“

„Ma da, ali… i pričamo o meni…“

„Kako?“

„… jer Meni treba jedan takav…“

„… ali, rekao si da nije dobro postavljati previše pitanja…“

„… da, ne stalno, ali pravoj osobi postaviti takvo pitanje u pravom trenutku… Neprocjenjivo.“

„Ma šta?“

„Pa to… neprocijenjivo.“

„Pa što ga onda ti ne postaviš?“

„Pa jer mi ne bi palo na pamet, a i bitnije od toga… E jebote ovo je teško za objasniti, ali… poanta i je u tome da ga je ne pitam to pitanje…“

„Gubim te…“

„Recimo, ako ti postaviš nekom takvo pitanje, taj netko najvjerojatnije neće znati odgovor…“

„I?“

„I pada mu priča u vodu.“

„I?“

„Pa daj skuži više…“

„Što?“

„Pa mene nećeš pitati ta pitanja i moja priča ne pada u vodu. Kužiš?“

Iznenadio me. Ali, ono, stvarno me iznenadio. Ostao sam bez riječi u najdoslovnijem smislu riječi.

„Jel’ kužiš sad?“

„Ma kužim, ali…“ zastao sam.

„Reci…“

„Ne znam što da ti kažem…“

„Što nije jebeno?“

„I nije baš…“ zamislio sam se. „Nisam se predomislio, ako te to zanima.“

„A jesi neki… Dobra je ideja…“ i njegov pogled je nestao u polju. „A ti?“ prekinuo je tišinu i rukom krenuo prema kutiji cigareta.

„Što ja?“ i dalje sam gledao u polje.

„Pa ono, koja je tvoja priča?“

„Nemam ja priču“, stvarao mi je osjećaj neugode.

„Svi imaju priču. Znam da ti nije san biti političar, k’o i meni, ali što ti želiš?“[17]

„Puno toga, ali ništa ne uključuje takve slične ambicije, poput tvojih.“

„A sad si mi sve rekao“, zapalio je cigaretu.

„Kakvo pitanje, takav odgovor.“

„Dobro, koji ti je dugoročni plan?“ djelovao je isprovociran.

„Nemam plan uopće. Radim što mi se u tom trenutku isplati.“

„Pa ne možeš tako.“

„Mogu.“

„Možeš, ali će te uvijek netko jebati“, ispuhnuo je dim.

„Vrlo vjerojatno“, ispijao sam zadnji gutljaj kave.

„Pa jesi ti lud?“

„Možda i jesam. Ali bolje biti lud, nego ludi političar.“

„Zajebavaj se ti, ali znaš da sam u pravu.“

„Ok, kužim što želiš reći. Prošli posao su mi bile klime i šef me dobro izjebao. Prijavio sam ga inspekciji i možda ćemo na sud. Svakoj budali svoje.“

„Opa, zajeban si ti igrač“, gasio je cigaretu.

„Ma i nisam, ali taj kreten Mladen je stvarno uspio isprovocirati najgore iz mene…“

„Mladen? Mladen Totić?“ nasmijao se.

„Naježim se kad čujem to prezime. Da. Odkud ga ti znaš?“

„Ne znam ja njega, ali sam čuo svašta. On je bratić jednog starijeg kolege.“

„Što si čuo?“

„Ma stalno je u nekim problemima. Pa mu prijete, pa sudovi, pa sve to mora Vinko rješavati.“

„Vinko?“

„Stariji kolega.“

„Čekaj malo? Znači inspekcije, sudovi sve to zakurac?“

„Pa više manje da.“

„Daj nemoj me jebati.“

„A što si mislio?“

„Pa kako?“

„Uvijek se nađe načina. Malo tu, malo tamo, malo žalba, malo tužba, protutužba, troškovi, zastara… Nešto će upaliti.“

„Pa pička mu materina, ta konjina će se na kraju izvući.“

„Uvijek se možeš izvući, o tome ti ja pričam, to je bit politike.“

Zašutio sam. [18]Šutio je i on. Netom zapaljenu cigaretom vrtio je po rubu pepeljare.

U meni se zakuhao osjećaj bunta. Gledao sam ga dok je piljio u pepeljaru. Znao sam da nije on ništa direktno napravio, ali za mene je bio kriv. Morao sam mu vratiti.

„A koji je tvoj dugoročni plan?“ privukao sam stolicu i lagano se nagnuo prema naprijed.

„Molim?“ trgnuo se.

„Koji je tvoj plan?“

„Nije bitno. Koji god bude, to ću s Tomijem dogovoriti.“

„I to je to?

„Što?“

„Znači, recimo da mene zanima, ta vaša politika? Kako bi ja tamo, šta?“

„Ti bi regularno ušao u stranku, mi bi se pravili da se ne znamo, preuzeo bi pomalo strančke dužnosti i tokom vremena počeo provocirati određene ljude u određenom trenutku, a mi bi ti čuvali leđa.“

„Ali što bih ja to točno radio u međuvremenu?“

„Ma zaboravi na rad, kakav rad? Pa ne ideš zato za političara“, djelovao je uznemireno.

„Ali nešto moram raditi.“

„Ma lako za to…“ ispuhivao je dim.

„Ali što je to uopće?“

„Ma zaboravi na to… Imaš ti još puno toga za naučiti.“

„Znači, moram naučiti kako nešto ne napraviti. Zanimljivo.“

„Evo vidiš… radi ovakvih stvari mi trebaš. Ovako nešto plasiraš nekome tko nam ne paše i nakon toga svaka ideja ispada izvrsna. Eto, slučajno naša…“

„Tko ste to vi ?“

„Pa Tomi i ja, više manje… I? Jel’ ti sad to malo bolje zvuči sve skupa, jel’ mogu računati na tebe?“

„Ne.“

„Stvarno si u kurcu tip. A rekao sam ti sve što si htio čuti.“

„Dobro, nazovimo to tako. Ali stvarno, ne vidim se nimalo u tome, i dalje stojim iza svoje odluke.“

„Ne znaš što propuštaš… Tomi ima neke izvrsne ideje.“

„A koja je Tomijeva funkcija ono?“

„On je nećak od… ministra“, nasmijao se.

„Da, dobro, nego u stranci?“

„Pa rekao sam ti. On je nećak od ministra, gdje ćeš bolju funkciju.“

„Ali što on radi?“

„Sto mu ćoškova, opet ti s tim radom. Više si puta spomenuo tu riječ u ovom razgovoru nego što je inače čujem u mjesec dana. Objasnio sam ti kako to funkcionira i ti to i dalje ne možeš shvatiti, jer nisi još u politici. Ne znam zašto toliko inzistiraš na tom radu?“ klimao je glavom i duboko disao.

„Pa ne znam, počeli smo pričati o tvome poslu i normalno mi je da te pitam ‘Što vi točno radite’. Samo nikako da dobijem odgovor. Ili barem nešto slično odgovoru. Svako pitanje mi je završilo u slijepoj ulici, pa, eto, inzistiram na tome da mi kažeš što vi tamo točno radite. Osim ovih pizdarija…“

„Vi radnici stvarno ne možete…“

„Čekaj malo. Si to rekao: ‘Vi radnici…’?“

„Da.“

„A tko smo to mi, radnici?“ prekinuo sa ga.

„Pa vi… kako se ono zovete…. radnička klasa, proleteri“, otvorenim dlanom je pokazao na mene.

„A ti si…“ uputio sam na njega.

„Pripadnik buržoazije“, podignuo je bradu ponosno.

„Daj, Zlatko, ne seri opet.“

„Što ne seri?“

„Pa sereš.“

„Možda ja serem, ali to je tako. Najviše para imaju oni koji najmanje rade i obrnuto. Pa ti samo radi…“ pogledao me.

„Izvrtio si riječi do maksimuma…“

„Pa što ti je tu čudno?“

„Oprosti, ali mi je jako čudno da ti pričaš išta što ima veze s marksizmom.“

Trgnuo se.

„Kakvim marksizmom?“

„Pa nego o čemu si pričao?“

„Pa o politici, proleterima i… buržoaziji. Nisam ni spomenuo taj… marksizam.“

Dok je izgovarao riječi buržoaziji i marksizam, pokretom ruke bi mahnuo po zraku i pogledom pratio to nešto.

„Ali…“

„Slušaj, nemojmo sad ulaziti u neke duboke teme, ne da mi se više o poslu.“

„Sad ti se više ne da?“

„Ne.“

Osjećao sam se isprovociranim.

Naslonio se na stolicu i pogledom opet letio preko polja koja su se prostirala ravno ispred njega. Gledao sam u njega i pokušao shvatiti što zapravo on gleda. Nakon desetak sekundi sam shvatio što radim i oblio me val tjeskobe pa sam prekinuo radnju.

„Čitaš li ti novine?“ pitao sam ga.

„Pa i ne baš.“

„Internet portale?“

„Ne.“

„Knjige?“

Skupio je obrve i s polugađenjem klimao glavom lijevo-desno.

„Zašto me to pitaš?“

„Pa zato jer ne znaš ništa o politici…“ pokušao me je prekinuti, “…dobro, o politici u užem smislu riječi, nisi nešto previše informiran, nemaš fakultet, ne želiš raditi…“

„Što želiš reći?“ prekinuo me.

„Pa koje ti kvalitete nudiš na tržištu rada, ajmo to tako nazvati. Koje je tvoje znanje?“

„Opet ti s tim tvojim radom i znanjem, ti baš nikada nećeš shvatiti. Možda stvarno nisi za politiku. Ima ljudi koji su voljni raditi i imaju znanje i oni neka se takmiče na tržištu rada i znanja. Ja nisam jedan od njih“, pokazao je na sebe i podsmjehnuo se. „A oni neka rade i primjenjuju svoje znanje“, pokazao je na mene. „ Na meni je da to znanje i taj rad iskoristim na pravi način. Jer, odluke su ipak, stvar politike“, zadovoljno se namjestio.

„A na temelju kojeg znanja ti možeš donositi te odluke?“

„Nije ni bitno. Odluke su već donesene, ti moraš samo dignuti ruku i ako te netko nešto pita, reći što treba reći. Čista politika.“

„I to je to. Digneš ruku. To je tvoj uloženi rad.“

„Da…“ zadovoljno se smiješio. „I u određenom trenutku bi se taj rad trebao isplatit.“

„Kako to misliš?“

„Pa, mislim, da ne idem sad u detalje, ali doći će vrijeme kad će moje podizanje ruke početi imati cijenu. Službenu cijenu. Ispočetka manje, a poslije, nadam se, sve više i više…“ trljao je dlanove.

„A što misliš otkud taj novac?“

„Što ja znam“, ispuhnuo je dim.

„Misliš da to nisu nečije plaće u pitanju?“

Trgnuo sam ga iz njegovog lebdenja po marginama realnosti.

„Kakve plaće?“ uhvatio se za koljeno, ispružio prste kojima je držao cigaretu, podignuo je bradu, i evo ga: „O čemu ti pričaš?“ političar je nastupao.

„Pa ono, otkud te pare. Pale iz vedra neba da se plate političari?“

„Ma što ti pričaš? Kako možeš to govoriti?“ sav se uzjapurio i gledao me jako politički.

„Ok, dobro, što misliš otud pare da se plati tvoj glas?“

„Pa… i iz stranačkih fondova.“

„Pa zašto ti onda ne daju plaću i skrati se priča?“

„Ne ide to tako. Ne još, moram se prvo dokazati“, nakako je čudno iskrivio ovaj dokazati dok ga je izgovarao.

„Kako misliš dokazati?“

„Pa moram sudjelovati u jednoj akciji koja donese neke pare i glasove pa ću dobiti minimalac.“

„Akciji?“ ponovio sam njegov iskrivljeni govor.

„Ne mogu ti više reći o tome.“

„Tajnoviti Zlatko. O svemu priča, a ništa ne smije reći.“

Samo se nasmijao.

„Ali samo još jedna stvar, ako te mogu pitati.“

Opet me je pogledao politički.

„Nešto što si spomenuo…“

„Što?“

„Pa rekao si da je na tebi da to znanje i rad, nas radnika, ti, političar, iskoristiš na pravi način“, naglasio sam nas i ti.

„Da.“

„Znači dizati ruku po naredbi je taj pravi način?“

„Nemoj me opet s tim. Znaš kako to ide. Odluke su stvar politike.“

„A što je po tebi politika?“

„Pa to.“

„Znači ti doslovno dižeš ruke u određeno vrijeme i za to bi trebao dobivati pare.“

„Nadam se.“

„Mi se ne razumijemo ovdje, Zlatko. Između ostalog, te pare je netko zaradio, to si trebao naučiti na ekonomiji.“

„Da.“

„Ali taj netko nisi ti.“

„Nego tko?“

„Pa radnici koji se trgaju da prehrane obitelj. I radi takvih stranačkih fondova ne dobivaju plaće po par mjeseci. Jer misliš da je to realno za sagledati?“

„Pa je, ali ne ide to tako.“

„Nego kako?“

„To stranka rješava“, mahnuo je rukom i skrenuo pogled.

„Da, znam da to stranka rješava, samo pitanje je kako.“

„To nije moj problem. Ne mogu se ja petljati u stranačke financije i odluke, rekao sam ti, ja sam tu da dižem ruku i sasvim sam zadovoljan kuda to vodi. Samo da eliminiram još taj ostali rad i …“ stisnuo je šaku.

„Znači, apsolutno te ne zanima što se događa oko tebe.“

„Zanima itekako.“

„U kojem pogledu?“

„Pa… ono, prepoznati dobru priliku. S kim i šta, kužiš?“

„Jasno, ali znači samo i isključivo osobni interes.“

Nije mi odgovorio. Vrtio je žarom po rubu pepeljare i gledao negdje pored mene. „Pa više-manje da“, nadovezao se nakon kratkotrajne tišine. „Kad pogledaš, što mi u životu preostaje osim toga. Navikao sam na te pare i moram ih imati. Kakav je to buržuj bez para…“

„Rekao sam ti da prekineš s tim pizdarijama. Jesi ti svjestan da će ti starci jedan dan ostarjeti i umrijeti?“

Pogledao me je. „Jesam.“

„I da ti, nakon što potrošiš njihove zalihe, moraš preživjeti kao političar, po zanimanju.“

„Da, jasno mi je.“

„Jesi li ti svjestan koliko je to para u pitanju?“

„Pa ono.“

„Je li ti znaš koliko tvoj stari zarađuje?“

„Otprilike.“

„Je li ti znaš koliko je prosječna hrvatska plaća?“

„Otprilike.“

„Pa gdje ti misliš takve pare zgrnuti, ako ne radom. Završiti ćeš u zatvoru.“

„Neću. Političari ne završe u zatvoru.“

„Završe, završe.“

„Oni pravi ne.“

„Zlatko, zajebati ćeš se tek tako.“

„Neću.“

„Pa ti tvoji stranački kolege, nisu oni od jučer. Jebe se njima za tebe.“

„Ne možeš to govoriti, ne znaš što ja znam.“

„Istina, ali ne možeš mi reći da imaš povjerenja u te ljude.“

„Imam. U neke od njih.“

„Daj, ozbiljno?“

„Imam.“

„Naivan si.“

„To nije tvoj problem.“

„Pa možda i je“, naslonio sam se laktovima na stol i dlanovima podbočio bradu. Gledao sam ga ravno u oči. Ispočetka me nije shvatio. Onda je polako zakrenuo glavu.

„Ma što ti pričaš? Kako je to tvoj problem?“

„Pa, kako si ti to divno rasčlanio marksizam na proste faktore i podijelio nam uloge radnika i vladara, na meni je, kao radniku, pravo da znam kuda idu pare koje ja dam vladarima ove države.“

„Ja nisam spominjao marksizam i ja mislim da to nije tvoje pravo“, lupao je kažiprstom o stol.

„Možeš ti misliti što hočeš, ali kad ti se milijuni radnika digne na noge, brzo ćeš promijeniti mišljenje.“

„Ma što ti pričaš?“

„Jebote, Zlatko, dok se ti igraš političara, dobro ugojen od strane staraca, država je u žešćem kurcu.“

„Dobro, i?“

„Pa jel’ se pitaš zašto je kurcu?“

„Vjerujem da ćeš mi ti sad reći“, uzeo je dim i pogledao kroz prozor. Pravio se da ga ne zanima razgovor.

„Pa radi takvih k’o i ti.“

Zastali smo. Spustio je cigaretu na pepeljaru i pogledao me. Nije mogao vjerovati što sam mu rekao. Nisam ni ja.

„Što si rekao?“

„Čuo si me.“

„Čuo sam nešto, ali ne vjerujem da si to rekao.“

„Onda si dobro čuo.“

 

[15]   Opet.

 

[16] Djelovao je tako.

 

[17] Iznenadio me ponovno. Preuzeo je potpunu kontrolu nad razgovorom.

 

[18] Morao sam, jer da sam tad krenuo, ne bi dobro završilo.

 

 

 

Fotografija: jppi @ morgue file free photos

 


Odgovori