Jovana Petrov: Bub(e)

Sivi su mi podočnjaci
glava me boli,
a i dalje
mi se čini
da gutam
tanjir prepun insekata.
 
Gledam levo,
desno,
pratim bestselere
i svi imaju da kažu,
šta već
imaju da kažu.
 
Penju se po
merdevinama sreće,
ispijaju skupocena
penušava pića,
puše najbolje cigarete,
a ja
čini mi se –
gutam bube.
 
Nije to metafora,
to je jednostavno
tako.
 
Budim se noću
milion puta
i pitam se gde se kreću
svi ti ljudi?
Oni se kreću,
kreče,
kurče.
 
Nemam baš vremena
da analiziram
njihove rituale,
trošim ga na
banalnost,
draže mi je.
 
Čini mi se da se
prestrojavaju,
ali su uvek u istoj traci
i u pohodu na
nešto novo
što je ponovo
isto,
uvek ponovljeno.
Razapeto pa
vaskrslo.
 
I hvale se.
Povraćam njihove
hvale
najčešće noću,
kao dete koje
se prejelo
najlepših
slatkiša.
 
Gadno je prava reč,
gadno mi je sve to što
svoju ispraznost
folira do mere
izuzetnosti.
 
Gutam bube
i ćutim
dok mi u glavi
udara jeziv bubanj.
Zvoni,
klepeće,
bubnja,
podriguje.
 

Odgovori