Ilija Barišić: Sitne podvale (V)

Majstor u kući

Samo to se pitam; kad će više otići taj majstor? Vratio sam se s posla i zatekao ga u dnevnoj sobi s cimerom. Šutjeli su obojica, tupo gledali ispred sebe. Iznenadio sam se što ga ponovno vidim, mislio sam da će dosad obaviti posao. Počeo je raditi upravo kad sam ja odlazio na posao. Tu je dakle desetak sati, cijeli dan.

Kupili smo te police i dugo tražili nekoga tko će ih složiti. Nije tako jednostavno dovesti majstora u kuću, osobito za tako mali posao kao što je slaganje dviju polica.

Ovaj je došao tek na preporuku cimerove tete Mire. Njoj je slagao cijeli namještaj, tako da mu ovih nekoliko polica koje je nama trebao složiti stvarno nisu neki posao.

Pa zašto se onda toliko zadržao? Sjedi tu u sobi, pijucka pivu, šuti i ne pomišlja da ode. Cimer i ja pravimo mu društvo, moramo.

Prvo vrijeme, nakon što sam tek došao s posla, razgovor je još nekako išao. Pregledao sam montirane police, sa zadovoljstvom ustvrdio da je posao obavljen dobro, posebno onaj nezgodni izrez u šperploči za šalter koji ne radi i za kojeg moramo zvati električara. Sve je obavio odlično, samo ne znam zašto još uvijek tu sjedi i zašto pije već drugo pivo.

A naravno da nemamo o čemu pričati. Neobično brzo prošli smo sve ono tipično: što mu radi sin, što kći, za koga se udala, koliko joj muž zarađuje i kako je zadovoljan na novom poslu. Cimer je to odslušao barem drugi put.

Da bi onda, sasvim očekivano, razgovor stao. Šutio sam ne samo zato što nisam imao što za reći, nego i da majstor shvati da je vrijeme da ode.

No on nije odlazio. Šutio je i zamišljeno gledao u pod. Povremeno bi digao pogled, osvrnuo se po sobi, pogledao me u oči, pogledao cimera u oči, otpio gutljaj piva, i ponovno se zabuljio u prazno, u šare na tepihu, bjelinu zida, što već. Ostavljao je dojam kao da ni njemu nije previše ugodno. Pa zašto onda, pobogu, jednostavno ne ode!?

 

“Jeste li gledali utakmicu?” pitam nakon nekog vremena i tako odustajem od taktike diskretnog tjeranja mûkom. Ne da mi se više, nisam ja šutljivi tip. Uostalom, cimer tu taktiku ne-govorenja bezuspješno primjenjuje vjerojatno cijeli dan. Kad bismo razgovarali, moglo bi se činiti da taj čovjek ima razloga da ostane. Ne bi stvar djelovala ovako bolesno.

“Kak da ne, odlična tekma. Baš sam bil sretan kaj smo dobili,” rekao je majstor.

“Ali… izgubili smo.”

“Kak izgubili? Pa dobili smo Španjolce pet razlike”, začudio se majstor.

“A ne ne, nisam mislio na tu utakmicu. Nogomet, jučer, prijateljska.”

“Aha… ne, to ne znam”, rekao je nezainteresirano.

“To sa Španjolcima bilo je prije pet-šest dana. Rukomet”, objasnio sam, da opravdam njegovu zabunu, da mu ne bude neugodno. Ali baš njega briga.

“A da, može bit”, rekao je i potegnuo kratki gutljaj piva. Sad to pivo neće taknuti sljedećih pet minuta, minimalno.

 

Mogu reći da smo dobro odgojeni, i cimer i ja. Imamo osjećaj za pristojnost. Ja umoran s posla, ne pada mi napamet da odem i ostavim cimera samog s majstorom. Uostalom, cimer bi mi sigurno zamjerio. Cimera drži isti bonton; makar je ovako izgubio cijeli dan, zna da ne bi bilo pristojno sad me ostaviti samog s majstorom. I zna da bih ga kasnije vjerojatno zadavio.

“Mogu li vas nečim drugim ponuditi?” pitao sam, možda pomalo gladan. “Hoćete li još nešto popiti? Možda malo pregristi?”

“Ne hvala. Jeli smo ćevape. A imam još piva.”

“Aha. Dobro.”

“Davno je to bilo kad smo jeli ćevape”, javio se cimer, a zvučao je malo nepristojno, onako, ironično. “Sigurno nećete ništa?” pitao je, vjerojatno i sam gladan.

“Ne, stvarno, hvala, dobro sam”, rekao je majstor. “Drugo nešto bi meni trebalo”, dodao je tiho i zagonetno, više za sebe.

“A jel vam dobro pivo?” pitao sam i dodirnuo mlaku, dopola punu bocu. Tko zna kakve se to perverzne misli motaju tom majstoru po glavi, pomislio sam. Svakako sam htio izbjeći da ga glupi cimer pita što bi mu to trebalo, a ovaj mu izvali neku prostotu. Stvarno nisam raspoložen, sve ovo je dovoljno neugodno. “Nije bilo hladnih?” pitao sam cimera.

“Dobro je,” rekao je majstor.

“U frižideru je bila po jedna za svakoga. Ovu sam morao s balkona”, pojasnio je cimer.

“Dobro je, nema veze”, rekao je majstor.

“Ja nikako ne mogu toplo piti”, rekao sam. “Ne znam kako se dogodilo da ih ne staviš više u frižider”, prekorio sam cimera.

“Meni stvarno nije problem”, rekao je majstor. “Zapravo sam navikao. U ribičiju kad idemo uvijek tak bude. Prve budu hladne, pa onda toplije.”

“Što ih ne hladite u vodi?”

“Ma ne da nam se to. Navikli smo ovak, malo topliju pit. A kaj, i dok su hladne, pijemo polako pa se zgriju u ruci. Budu baš ovak.”

“A da, sporo pijete”, rekao je cimer, a ja sam ga odmah ošinuo prijekornim pogledom. Istina, već je vrijeme da majstor ode, dobrano nas je ugnjavio, ali nećemo valjda tjerati gosta tako napadno. Neka popije čovjek na miru, ne moramo i mi biti nepristojni ako je već on.

“Je, kad mi je ovak druga-treća piva. Onda sporije pijem. Guštam”, objasnio je majstor.

“A dakle, rekli ste, idete na ribičiju?” pitao sam. To se činilo kao dobra tema; i cimer je imao nekakav štap.

“Da, odem s dečkima prek vikenda i tak.”

“Jel pojedete ulovljenu ribu il je vratite?” nastojao sam razviti razgovor.

“A ne, ne. Poslikamo se i sve vratimo.”

“Jel plaćate to ribanje?”

“Da, neš sitno.”

“E, i cimer je nekad pecao, jel rekao?”

“Je, je, pričali smo o tome.”

“A jel vam pokazao štap, i onaj kolut koji ima?”

“Štap?” rekao je majstor, ne previše oduševljeno, ali meni dovoljno da odjurim u drugu sobu; po štap naravno. Zadržao sam se malo duže, usput provjerio mail i Facebook. U međuvremenu, iz sobe se ništa nije čulo; nisu ni riječi prozborili dok me nije bilo. Kako i bi, skupa su cijeli dan. Tek cimer nije imao što s njim razgovarati.

Donio sam štap i pitao za stručno mišljenje: “Evo, jel to dobro.”

“Da, to je to”, rekao je majstor nezainteresirano promotrivši štap.

Gledali smo štap neko vrijeme. Pa onda opet šutjeli gledajući u ništa. Cimer se prvi sjetio da odnese štap u drugu sobu. S velikim nezadovoljstvom primijetio sam kako se nije vratio tako brzo. Vjerojatno je iskoristio priliku da malo prosurfa, gad jedan.

 

 

***

 

Sjene su se produžavale, mi smo šutjeli. Nitko ništa nije govorio. Pao je mrak a nismo ni primijetili. Cimer je upalio svjetla i sjeo natrag na svoje mjesto preko puta majstora, bez riječi. Šutnja je trajala. Pogledao sam na sat… ne samo pogledao, promatrao sam sat, gladio ga na ruci. Morao sam tako, jer činilo se da zadnjih par puta kad sam provjeravao vrijeme majstor to nije primijetio. Znam da nije uzorna domaćinska gesta, ali taj čovjek je ovdje već jako dugo. Ovo je zadnji diskretni pokušaj. Iza toga, čvrsto sam odlučio, uzimam cimera za ruku, i majstoru govorim kako mi sad idemo van na piće. Imamo dogovoreno, a on neka ostane prespavati ako hoće. To je sljedeći korak, ne mogu još dugo ovdje s njim šutjeti.

A onda, mislio sam da sanjam, majstor je ispio svoje bljutave ostatke piva i ustao da izvadi mobitel iz džepa.

“Sina, moram…” rekao je kao da se ispričava. “Kad ćeš? Evo, pred ulazom ću te čekati…” govorio je u mobitel. “Znam, idem svejedno. Neću dugo čekat jer ćeš ti brzo doć… Ma ne znaš ti, ja znam da ćeš brzo.” Završio je mobiteliranje. “Evo, sin će sad doći po mene, idem ja”, rekao je kao da se ispričava što tako rano odlazi.

Dok smo se rukovali za oproštaj, nastojao sam suspregnuti nepristojni izraz olakšanja na svome licu. No sumnjam da sam uspio; cimer sigurno nije.

“Dobro, velika hvala na svemu. Sve ste odlično obavili”, rekao sam.

“Nema na čemu”, rekao je majstor, učinilo mi se pomalo ironično. Vrlo sporo krenuo je prema izlazu. Zastao je u hodniku. “Samo još da vidim jesam li zaboravio što od alata.” Načas se vratio i provirio u dnevnu sobu. Ali nije djelovao kao da traži zaboravljeni alat, više kao da kupuje još vremena. “Ništa, sve je tu valjda”, drmnuo je kutijom. “Hvala i vama, doviđenja.” Krenuo je prema izlazu jako polako. Tom čovjeku se stvarno nije žurilo.

“Eto onda, to bi bilo to”, rekao sam dok se ovaj vukao sitnim koracima kroz ne tako dugi hodnik. “Vidimo se dok će trebati druge police… Cimer, jesi platio čovjeku?” pitao sam reda radi, onako, da ne ispratimo čovjeka u nelagodnoj tišini, više retorički.

“Hm, platio”, zamislio se cimer.

“Nije”, požurio je majstor cimerovo prisjećanje.

“Nisi?” Prvo sam pomislio da me njih dvojica možda zezaju. Poznat sam po naivnosti u ovakvim situacija. “Nisi platio?”

“Pa nisam, to smo rekli da ćemo kasnije”, rekao je cimer opušteno.

“Nisi!” glasno sam rekao, kao eureka. “Pa što, što, kako…”

“He da, kasnije…” smješkao se majstor.

“Mislio sam, da ćemo, to s e-le-ktričarom!” rekao mi je cimer polako i bahato, kao da nešto objašnjava maloumnom djetetu. Potom se obratio majstoru: “Pitao sam vas: jel to sad sve gotovo, i kolko će nas sve ovo koštati. Vi ste rekli da moramo još to s električarom riješiti i da će onda sve biti gotovo, i da ćemo onda vidjeti koliko će nas sve to skupa doći. E, i onda sam nam otišao po pive.”

“S električarom to svjetlo koje vam ne radi, ovaj šalter iza police koju sam složil”, objasnio je majstor. “Hehe, a ne ovo. Nemam ja veze s električarom. Ja samo namještaj slažem.”

“Ahaa”, rekao je cimer prosvijećeno dok sam ja vadio novčanik. “A tako ste mislili… A ja mislio… Ja mislio da ste htjeli da vam platim kad i električaru, kad se sve riješi… Vidiš, vidiš.”

“Koliko?” pitao sam. I na majstorovom je licu najzad zablistalo olakšanje.

“Dvjesta kuna.”

“Pa stvarno malo. A cijeli dan ste radili”, rekao sam, ali nisam ni pomišljao da mu dam više od onog što je tražio, napojnicu ili slično. Previše nas je ovo sve izmorilo za neke velikodušne geste. Izvadio sam točno dvjesto kuna.

Na vratima, morao sam ga pitati: “Zašto ste šutjeli?  Zašto prije niste tražili da vam plati, ovaj cimer… dobar je on, ali malo…” zavrtio sam dlanom u visini glave. “Zašto?!”

“Sina sam čekal da dođe po mene, evo, sad mi je javil da je brzo sim… A fino smo se družili, ne?” rekao je majstor i požurio dodati: “Uostalom, došel sam na preporuku. Njegovoj teti sam radio velki posel, ja nju znam jako dugo, stari prijateli smo mi. Pa i mi smo prijateli, kaj ne? Dogovoril sam ribičiju s tvojim cimerom i… na preporuku sam došel. A nije ovo puno nofca.”

Zatvorio sam vrata, pa se izmoždeno i zapanjeno zabuljio u cimera. On je samo slegnuo ramenima.

“Šta ćeš. Dobro se završilo na kraju”, rekao je mirno. “Čovjek čekao da mu platimo. A ja već mislio da je neki manijak.”

“Panjino”, rekao sam i otišao po pidžamu. Bilo je vrijeme za spavanje.

 

iz zbirke priča „Sitne podvale“, Edicija Katapult, ZIGO 2012.

 

Fotografija: jusben @morguefile free photos

Odgovori