Miloš Petronijević: Kurva

– Ene, gle, kako je lepo procvetala trešnja… Opet će tebi tvoja nana praviti slatko – govorila je moja baka, gladeći me po kosi, dok sam se držala za njenu suknju i odignute glave posmatrala svetle senke u hladovini njenih mrkih očiju.
Očuvala me je ona otkad sam se rodila; deda je radio u varoši, a majka mi je otišla u plave daljine kada sam imala dve godine, i samo smo je četiri puta videle otada, i ne znam ko mi je otac.
Izrasla sam se u lepog devojčurka i dečaci su se kao vrapci jatili oko mene, ne prilazeći mi: – Jesi li joj video sise, jebote! – Kasnije sam ih pustila, i moj osmeh je, svojom spremnošću da se raskrili, razvejavao u njime pomrčine neznanja i nesigurnosti, a podatna dragovoljnost moga tela rasplamsavala je u poletarcima neslućene osvajačke planove u pogledu ostalih drugarica, ohrabrujući ih u samopoštovanju.
Posle sam otišla u Grad. Brzo sam postala tražena i prešla u Hotel. Tu je već malo ko za moju pičku mario. Tražili su da im glumim sluškinju i gospodaricu, majku i devojčicu; iživljavali su neku tamu u sebi koja se iživeti ne da i priznavali mi sve ono što zakonitoj ženi nikada ispovedili ne bi; vezivala sam ih i čarapom im kurčeve i jajca dražila i jebala ih vibratorom u odrtavele čmarove dok su kao mučenici neuračunljivo soptali poda mnom; debelo su plaćali i pokajnički se ponovo vraćali, kao da je u pitanju golemi nesporazum ili otklanjanje sitnice što kvari svu njihovu sreću. (Neke sam viđala i na TV-u, nasmejane, dok ih je narod zblanuto gledao spreman za njih pod voz da ide.)
Onda su se potukli i mislila sam da ću se snaći kao što sam se uvek snalazila. Jedni su bili Onamo, Drugi su bili Tamo, i preko bregova su se dovikivali i psovali jedni drugima sve najrođenije.
Vratila sam se na naš proplanak pred polugodišnjicu dedine smrti – dole, u zamukloj čaršiji, nije bilo vojske – i jednog popodneva su Neki ušli i doneli nam slobodu. Kroz nekoliko dana oni Drugi su ih granatirali i baka i ja sklonili smo se u podrum starog vajata.
Kada smo pred veče izašle, odozdo se čulo slavodobitničko veselje pobednika – bili su to oni Drugi – i pod strehom verande petorica Prvih unezvereno su provirivala iza ugla kuće dole ka naselju.
– Ovde čavka, ovde čavka, vrano javi se – siktao je kovrdžavi u motorolu, i čuh da će čekati noć i njihovu podršku.
Okrenuli su se s oružjem kad smo napustile ćošak vajata i pošle stazom ka njima i kući: – Ne pucajte! – umirio ih je bledoliki. – Čuće nas! – i jedan od njih, ošišan do glave, prišao je i radoznalo me osmotrio, a opasani s redenicima stao je pred baku i upitao je: „Jesi li naša ili njihova?“
– Jest, kurac naša – odgovorio je naočarac, ne slušajući bakina uveravanja da smo njihovi, ni moje: „Kako ste, momci… kako ste, braćo?“
– Ova im je pokazala staze i bogaze – rekao je ošišani, i uhvatio me palcem za podbradak, nišaneći me u oči.
Bili su već pripiti, i ušli su u kuću – naočarac je iz vitrine dohvatio flašu brendija – i ja sam im postavila sto, i sir i paradajz i narezala im čajnu kobasicu. Stražarili su naizmenično kraj prozora moje sobe i na stolac u verandi postavili su puškomitraljez.
– Majku im jebem, da nas ovako Krelac zaboravi – psovao je kovrdžavi, a ošišani je uvek tražio da mu ja sipam piće, i potezao me za rub suknje i dirkao po kolenima.
– Živite li same? – ispitivao je baku bledoliki, a naočarac je prevrtao po našim stvarima i raspitivao se gde krijemo oružje.
– Ma, izvedi tu matoru odavde – okrenuo se ošišani naočarcu. – Vidiš da se veštica samo pravi fina, pizda joj materina – i opasani s redenicima uhvatio je baku za pulover i odigao je od stolice: – Hajde, stara, da nam malo čuvaš stražu – kazao je. – Nemojte, deco – pritezala je baka čvor na marami – a ošišani mi je uvrnuo članak na ruci i držao me u mestu ne obazirući se na moje otimanje.
– A da sad tebe malo upoznamo – namignuo je ošišani kad su baku zatvorili u stražnju sobu i posadio me sebi u krilo.
– Vole one to – rekao je opasani, i pokušala sam da se nasmešim i ustanem, ali me je naočarac uhvatio za kosu i udario mi šamar.
– Manite je – rekao je bledoliki izlazeći na verandu, a za njim je bez reči izašao i kovrdžavi.
Naočarac me je držao za ruke i opasani mi je stavio maramicu u usta i zadizali su mi suknju.
– Uživaj, lepojko!.. – Tri rupe za tri kurca: baš taman… – Sad kad te nataknem upoznaćeš sreću… – Samo naš narod ovakav alat ima… – Zavuci joj ga u dupe pa da ima dva…
Posle su izašli – („Uslužila si narodne heroje..“) – i kasnije se začula pucnjava, i ja sam plakala. Bilo mi je žao nane, koja me je grlila, i ljudi što su takvi, i sveta… Dan se bio zaustavio, i ponoć je prošla: „Bili su pijani, čedo moje“, i suze bakine bile su ljubav, i bol se kamenila, i zagrlila sam baku, i sanjala beskrajnu plavet neba, i sebe radosnu, u polju.
Ujutru su nas probudili, lupajući na vrata. Bili su to oni Drugi i bila ih je puna avlija. I njih je zanimalo čiji smo: „naši ili njihovi?“ Raspitivali su se za onu petoricu od sinoć i ispitivali me što ih nisam prijavila. Trebala sam da ih nadmudrim, da se nekako iskradem i ne mareći za život siđem do njih.
– Tako radi onaj ko svoju domovinu voli, pizda ti materina! Hoćeš da ti slobodu na poslužavniku donesem?… – smeđokosi me je uhvatio palcem za podbradak, dižući mi glavu. – Nemojte je više – pošla je nana ka meni i on je odgurnu. Pala je zatiljkom na ivicu praga, i trag krvi pojavio se u njenoj kosi, i kap na usnama; dok joj se pogled gasio, pogledala me je, kao da se izvinjava.
Umrla je sutradan, u bolnici.
Bio je rat, posle su ih pomirili, i došli su novi dani, i Oni od Onamo i Oni od Tamo rukovali su se i govorili da narod koji je imao vijugu da ih izabere kriv ne može biti, i da se prošlost neće ponoviti, i ponovo je sve je bilo u najboljem redu i onako kako treba da bude.

Foto: www.pexel.com

Mladen Blažević: Kontrola unutrašnjeg sagorijevanja

Otkad su me operirali počeo sam više razmišljati o kraju
Više vremena posvećivati sebi
Sjedeći na školjci ili na terasi
I pritom ne misliti
Ili brati gljive
Loviti ribu
Ili besciljno hodati u sebi izgovarajući korake
Lijeva, desna, lijeva, desna
Navečer ležeći slušati ritmove s neočekivanim udarcima bubnja
Koji se ponavljaju u dužoj dionici
I pokušavao se dovesti u trans
Netko s više ambicija bi to nazvao meditacijom
Pokušati pogledati svoj ego iz bokocrta
Uvjeriti se u njegovu karikaturalnost
Onda sam shvatio da to nije za mene
I odlučio jednostavno skočiti u blizinu
Bez pripreme
Onako što bude
Doskok je bio prilično tvrd
I nema tamo ništa vrijedno spominjanja

Foto: www.pexels.com

Andreja Malta: Blue

Po sobi plešu slova
u parovima s brojkama,
na tv ekranu
se smiješi Vakula sa svojom
vremenskom prognozom.
Blue je i večeras
moja boja,
shvatila sam
kada sam čula
da će jutro biti kišovito.
Probudit ću se mrgudna,
možda ću ostati u krevetu
potpuno nepomična,
kao da sam upravo umrla,
u mojoj utrobi ionako
davno sve je mrtvo,
da ne pričam o svom mozgu
koji se ponaša kao da je
pod anestezijom.
Možda se ipak uspijem
pokrenuti,
trebala bih,
mislim da bilo bi nužno.
Morali bismo se vidjeti
ti i ja,
ne mogu više šutjeti,
to strašno boli,
svi oni dijelovi u meni
koji još dišu
unatoč kiši,
trebam te potražiti
pa makar se smočila
do samih kostiju.
Moram ti reći
da te više ne volim,
da te nikada
onako istinski, duboko,
do same srži nisam ni voljela,
ne mogu ti više lagati.
Pojest će me
ultraljubičasta,
ona ne poznaje šalu,
samo posesivnost u mrtvilu
i ljubomoru.
Moram ti konačno
priznati istinu koja će te
možda zaboljeti.
Ona je oduvijek u meni,
s njom dijelim noći i dane,
jedino nju istinski ćutim,
ljubim,
s njom u čvrstom zagrljaju
sve drugo je nebitno
i tako beskonačno blue.

Foto: www.pixabay.com

Igor Petrić: Jedan dan, svaki dan ujutro

Danas kad postanem pio… pio…nirrr. Što? Danas kad postanem … što? Što??? Bože. Sveti se ime tvoje. Današnji snovi su totalno glupi i bez veze. Zato evo nekoliko jednostavnih savjeta. Danas ujutro, neposredno nakon buđenja, obvezno operi zube i umij se. Ne samo iz perceptivno-osjetilnih, estetskih, nego i jednostavno praktičnih razloga. Smrad uzavrelog gnjilišta, potpomognut bakterijama za koje kažu – ima ih podosta, oko 50 milijardi u samo jednim jedinim ustima, čijem razmnožavanju i gomilanju u beskraj potpomažu šećeri, slatki mali cukerčići, pa se gamad samo množi i množi naročito noću, nije baš najljepši prizor u svitanje. Nakon odijevanja, navuci osmijeh broj osam ili pet. Kako god. Samo ih nemoj miješati, jer zbroj i nije baš nešto što se tradicionalno nosi. Mislim da ćeš s njim doprijeti do svačijeg srca. Nije napadan, nije bezličan. On je taman i svakako hodaj uspravno, po mogućnosti na prstima. Onako elegantno poput srne, slatke male srničice uhvaćene objektivom kako žedna kraj potoka želi piti hladnu vodu bunarsku, od koje zubi cvokoću, cvok-cvok, cvok-cvok. Neka se zna tko je tko. Cvok-cvok, cvok-cvok. Tko srna žedna, tko vuk, a tko slon. Neka se gluteus maximus isprči, dođe do izražaja u ovom bezličnom, samodopadnom celulit svijetu, kojim caruju selfij starlete jeftinih silikona. Mišići trebaju titrati prirodno pri svakom koraku. Stezati se i opuštati, sinkronizirano, poput analognog satnog mehanizma, preciznim ritmom, točno toliko koliko je potrebno za puni krug, svih 60 sekundi, minuta, noći i dana unutar godine, unutar života. Tik-tak, tik, tak, tika-taka-tak. Kad, kad si sve to napravio mali čovječe, žvakni jednu preventivnu orbitalnu žvakalicu, zbog … ne daj bože nekontrolirano nakupljenih bakterija i možebitnog smrada uslijed raspadanja zaostalog ostatka nedjeljne kokošetine, zaglavljenog između gornjih kutnjaka na samom kraju zubnog, još uvijek, prirodnog mosta.

Sve to tako lijepo napravi, ali prije toga provjeri koji je danas dan. Provjeri datum il’ nadnevak … ma koga briga kako se sad izgovara, bitno je pravilno uskladiti broj sa slovima i razumjeti što dovraga na kalendaru piše, jer … ako je danas, recimo, petak, onda si u gabuli. Bakterije u ustima su toliko uznapredovale zbog onog glupavog ostatka nedjeljne kokošetine da tu više ni Domestos, koji ubija sve poznate bakterije gdje god se one nalaze, ne pomaže. Ako je pak ponedjeljak, stvar je pristojno podnošljiva, još uvijek ispravljiva. Uzmi čačkalicu, malu tanku okruglastu, fino obostrano zašiljenu, drvenu, azijsku, pa čačkaj dok ne iščačkaš prokletinju smrdljivu, mesnu resicu zapelu u interdentalnom prostoru, koji se, zbog godina raširio i sad uvijek, ali baš uvijek postoji opasnost da zapne kakva mesna resica, kakvo zrno il’ mrva prokleta, usmrdi se i izazove bol, nepodnošššljivu iritantnu bol zubobolju kojoj ni rakija ne pomaže.
Na kraju, kad sve to lijepo napraviš, kad potrebno zbrojiš, nepotrebno oduzmeš, baciš i pustiš vodu zahodsku, zahvali bračnom partneru na strpljenju i trpljenju i odi već jednom na posao.

Foto: www.pexels.com

Nelly Božić: Grad mojih snova

Nastavljamo s proznim radovima učenika OŠ Šijana iz Pule uz vođenje Vladimira Papića

Volim putovati. Jednoga ću dana obići cijeli svijet, ali nažalost taj je dan još predaleko. Za sada često gledam putopise na televiziji o predivnim zemljama i gradovima koji me fasciniraju.

Grad mojih snova je New York. A zašto? Taj me grad očarava već samim imenom kao i atmosferom viđenom u mnogim filmovima i serijama tamo snimljenim. Zamišljam kako avion slijeće na poznati JFK aerodrom i avantura započinje.

Prva stanica je Manhattan, poznata meta svih šopingoholičara, glumaca i turista. Od tamo moramo brodom do Liberty i Elis Islanda. Fascinira ma Kip slobode koji je simbol SAD-a i predstavlja personifikaciju slobode. Najposebnije mjesto je Memorial. To je mjesto gdje su srušeni Tornjevi Blizanci i na tom mjestu velike tragedije svatko će osjetiti emocije koje simboliziraju dva spomenika. Moram spomenuti predivni Brooklyn Bridge koji povezuje Brooklyn i Manhattan. Sanjam kako gledam u visinu, okrećem se oko svoje osi kako bi vidjela sve te čuvene zgrade koje idu u nedogled. Svaki dio grada je jedinstven, ima svoju priču i svoj šarm npr. Greenwich Village, West Village…

U gradu se osjećaš slobodno možeš biti ono što jesi, nema ograničenja. Hodaš ulicama proučavaš ljude, način života, a svuda oko tebe žurba, buka… Grad nikada ne spava. Nažalost svaki početak ima svoj kraj i vrijeme je za povratak u stvarnost. Osjećaj da postoji grad u kojem imaš sve mogućnosti, u kojem možeš biti i postići što god želiš moja su inspiracija da prije realiziram svoje snove.

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Gola kraljica

Kraljica maturske večeri spotakla se negde na predzadnjem stepeniku
protivpožarnih stepenica oblakodera, jedinog u kraju,
uganula je gležanj i izgubila levu cipelu
o kojoj se posle govorilo da je zaista bila staklena
kao i boca vina bez geografskog porekla
koju je njen kraljević prokrijumčario na bal pod maskama
nosio je masku prosjaka ili to nije bila maska
potegao pretposlednji guljaj nakiselog vina iz nje
predao bocu prvom do sebe, slično obučenom.
Kraljica se njegova, udobno smeštena na sofi, histerično smejala
pretećim smehom koji bi se svakog trena mogao pretvoriti u neobuzdani plač
a mačak je dostojanstveno grickao marinirane pečurke
i podrugljivo se smeškao uglednim zvanicama
gledajući ih nezainteresovano kroz lornjon
ili je to ipak bio monokl, zavisi ko priča priču, i ko je gde sedeo
kada je zlatni papagaj izleteo iz krletke
i naočigled sviju zakovao svoju tirkizno plavu glavu
o mermernu ogradu sveže upaljenog kamina
u kojem je dogorevalo pismo,
pisano lepim ženskim rukopisom
nenaslovljeno i nepotpisano
ili je sve to progutao plamen pre no što se
dogorevajući mastiljavim nijansama, ugasio zauvek
jer bajke imaju kratak rok trajanja,
još ti je nisu ni pročitali do kraja a ti već zaspao
premoren od dečjih igara i razgovora odraslih,
trom od večere obilate, bestelesan se u oblake vineš
a kraljica još uvek levetira zapela na onom predposlednjem stepeniku ka vrhu
dok joj se na kiši i vetru cepa i topi haljina od staniola
Prosjače, sad je taj čas i tvoj je red i tvoj je srećni dan
uzmi je i nosi u kolibu svoju, rođeni, sada je kraljica gola.

Foto: www.pexels.com

književnost uživo. live literature. književnost svima. književnost iz ormara