TPext12

Darko Balaš: Razgovori putnika…

– Kako je moćna ova rijeka – rekao sam starcu, dok se suton poput plašta spuštao na široku deltu i pješčane obale rijeke, koja je u svojoj širini izgledala nepregledna kao i ocean koji je tako čvrsto ljubila kroz milenije.

Vatrenocrvena sunčeva kugla lagano je zamirala za obzor, čineći prizor potpuno nadrealnim, kao da se sve što postoji spojilo u jednu paletu života. Sjedili samo na obali, starac i ja, kao i puno puta ranije i jednostavno promatrali, bez riječi osupnuti ljepotom koja nam je darovana kada je u dalekim dubinama vremena, spremana samo za nas. Rijeka se uljenila, postala moćna i široka, mudra i beskrajna, sve do trenutka dok tu mudrost nije predala moru. Nešto me natjeralo da progovorim, nešto me natjeralo da glasom potvrdim vlastito postojanje, naglasim svu veličanstvenost života kojoj svjedočim. I ja sam dio toga. Starac se samo nasmijao, klimnuo glavom, dok je ispod naborane kože svjetlio neuništivi plamen njegovih očiju punih nedokučive tajanstvenosti i znanja.

– Jest, moćna je – potvrdno je klimnuo glavom, zagledan u vatru sunca što je tonulo u more i bojalo ga beskrajnim nijansama crvenila – no kao što sunce predaje svjetlost krvotoku života, tako i rijeka treba pritoke koji će joj predati svoju moć. Neki sitni i jedva vidljivi, drugi jednako moćni i široki. Otuda je njena moć, kroz sve ono što je prošla.

– Je li tako i s ljudima? – upitao sam, niti sam ne znajući zašto, pokušavajući nekako i dalje potvrditi vlastitu važnost u cijeloj ovoj praizvedbi fantastične opere prirode koja se odvijala pred mojim, široko otvorenim očima.

– Jest – kratko je potvrdio starac, s blagim osmjehom promatrajući moju osupnutost – potpuno jednako. Kao što i čovjek učini svoj prvi nesigurni korak pod brižnim okom majke, tako se i rijeka rodi u skutima planine i živahno pojuri naprijed ne znajući što je čeka. Vrludat će, skretati i vraćati se, no uvijek će pronalaziti put. Zaobići će šumu, podvući se pod stjenu, veselo žuboriti kada se bude družila s proljećem i plakati šumom duše, kada se bude sunovratila niz liticu. Njen plač svaki će stvor doživjeti kao ljepotu, tako i mi moramo doživjeti vlastite suze.

– Istina – potvrdio sam, sjetivši kako sam osjećao olakšanje nakon teških suza na koje me natjerala jedna od mojih nevolja – nakon suza sve je čišće i lakše.

– Naravno – nasmijao se starac i smijeh mu je otputovao zajedno s dva galeba koji su slijedili rijeku, diveći se njenoj ljepoti – ništa nije stvoreno bez razloga. Nakon pada, rijeka se smiri i nastavi dalje, prikupljajući pritoke koje joj daju snagu za neke nove ponore. Čovjeku su to svi ljudi koji ulaze u njegov život, svi su oni pritoke koje usmjeruju njegovo tok. I kao i rijeka, čovjek će odlučiti hoće li krenuti u smjeru pustinje, tamo nestati i presahnuti ili će krenuti putem spoznaje i vremenom postati moćniji i mudriji. Sve do ušća, kada će predati svoju moć neprolaznoj ljepoti mora.

Slušajući ove riječi, više nisam promatrao rijeku kao isključivu ljepotu i moć prirode, već kao prijateljicu, suputnicu koja jednostavne putuje uporedo sa mnom. Ne nešto nedokučivo čemu ću se diviti, već druga kojeg ću voljeti. Jer i ona je, isto kao i ja, vrludala, provlačila se, plakala i smijala, prije nogo je postala moćna.

– Svi mi – rekao je starac, osjetivši moju spoznaju – svi mi putujemo zajedno. Nekada smo mali i nejaki, nekada veličanstveni i moćni. I nikada ne smijemo zaboraviti kako putujemo istom cilju. Moru…

Foto: www.morguefile.com

wantedposter2

‎Grozdana Poljak: Sve je mirisalo na Doca Hollidaya

Na zidinama mirnog i pomalo neobičnog grada nošena sjeverozapadnim vjetrom pozdravljala je gospođica Rider rijetke prolaznike. Koraci isprepletenog lupkanja udaljavali su se gonjeni sjenom obližnje prodavaonice. Još se nazirao komadić šala, lebdio je kao omča oko vrata njegove vlasnice koja je zamicala prema plakatu „ 70 posto popusta“.

Negdje iznad, u dvoboju Oblaka i Sunca rađala se tiha grmljavina.
Ona je čekala, na zvoniku, obješenih ruku preko desnog boka.
Bilo je to nešto prije ručka, vrana se uznemireno okretala krešteći, a onda je i ona nestala.

Vrijeme je lagano plivalo po podnim kockama.

Gustu tišinu presjekao je tamnokosi muškarac vukući otežale noge.
Nedaleko, iza njegovih leđa, otvorila su se staklena vrata proizvodeći zvuk sličan zvuku sira škripavca pod zubima.

Ukazali su se gležnjevi i listovi osobe koja je vjerojatno prohodala više kilometara toga dana. Muškarac se zanjihao, povlačeći potplate po podu, u trenju komadić papira sa njih se odlijepio i odletio.

Spustio se na klupu, zadržao dah, a kapljice znoja mu se prosuše po bradi. Čekao je, spreman.

Miran. Između prstiju mu nastade klizište.

Naježio se.

Slušao je korake što se primiču i čekao trenutak.

A onda je začuo glas:

– Što misliš za one crne, nisu preružne?

Nije žurio sa odgovorom, ionako je znao da ovaj komad ima više činova, odlučio je čekati i ubaciti se negdje pri kraju kada će sve ionako biti gotovo.

Listovi i gležnjevi su se preselili ravno pred njegovo lice.

Upoznat je sa prvim činom, odgledao ga je i odslušao nebrojeno puta, zato se samo počešao po laktovima.

– Kaj mi nemreš pomoći, od tebe nikakve koristi, da uzmem ili ne? –
pogledao je u sunce, još samo trenutak i oblaci će prekriti nebo.

-… ne znam, nekako mi se baš ne… pa pobogu… Balkanac… –

Kroz pukotine vjetra provlačili su se dijelovi monologa.

-… i nikad se ne žalim… –

Još koji trenutak početi će i kiša, sunce će popustiti pod udarima crnila.

– … a ti tako… kao da ja nisam baš ništa… –

U redu je, bliži se kraj prvog čina.

Crnokosi se podignuo sa klupe zatežući koljena, i sad je stajao nasuprot sivih olujnih očiju, u njima se već naziralo more što pljušti po obali.

– Rano ujutro draga.

-Molim?

– Ići ćemo rano ujutro opet, ako se sada ne možeš odlučiti.

Žena je sijevnula očima, pustila zvuk nalik režanju, ljutito podignute glave, i kroz stisnute usnice procijedila:

– Kaj se ja uopće trudim, boli tebe briga! – i koracima divljeg vepra udarila prema vozilu.

Crnokosi je, ne uzbuđujući se, još u hodu pogledavao u izloge.
Znao je da za kojih desetak minuta slijedi drugi dio, zato se nije trudio ubrzati korake, ali niti dozvoliti da ga ona predugo čeka.

Pale su prve kišne kapi.

Neobični grad na stupovima je zamicao u daljini.

Zrak u auto je bio težak od vlage.

Uživao je u stanci, mogao je poslušati kratke vijesti na radiju.

A onda je počeo drugi čin…

Cesta ispred njega je postala klizava.

DSC_7088

Predrag Kisić: Jednom kad, jednom ako

Jednom kad nam vrate izgubljene tragove sa zaspalih ulica, onih koje su sa sobom u svoje snove odnijele i dio nas. Jednom kad kiše budu padale nagore da se suvo nebo ne prelomi i ne pukne. Jer ovdje dole, zemlja je puna krvi, znoja i suza, puna je naših kostiju. Možda ćemo onda znati gdje smo zalutali. Možda ćemo znati gdje smo se izgubili. Možda tad otkrijemo zašto smo plakali, zato se krv lila, nas i naših predaka.

Jednom kad nam vrate srušene snove, vaskrsle iz praha i prašine, možda ćemo opet zavoljeti nepregledne pustinje. Mada mi nikad nismo prestali da sanjamo, nikad nismo naučili da pređemo preko mostova od vanile, ali smo zato uvijek znali da koračamo poljima lavandi, kao pobjedničke trupe kad marširaju oslobođenim gradom.

Jednom kad nam vrate sve zaboravljene riječi, sve nezapamćene trenutke, možda će tada treptaj oka da donosi samo budućnost a nikako prošlost, i možda ćemo tada znati šta znači voljeti, šta znači iskazati ljubav, i gdje nam je ime u vremenu stalo. Jednom ako nam vrate sve uzdahe, možda shvatimo bol, možda naučimo šta je zaista sreća. Jednom kad nam vrate sve svemoguće istine, možda ćemo onda pobijediti sve laži. Jednom kad nam vrate svu pravdu, možda ćemo pobijediti zlo.

Jednom ako nam vrate sve poglede skrivene, što od stida, što od uzbuđenja, što od straha, i sve poljupce i zagrljaje koje smo izbjegli ili ih nismo dočekali, izgubljene, otete, silom oduzete. Možda ćemo naučiti šta je iskren osmijeh, šta je ispunjeno srce, možda ćemo naučiti da čuvamo, naučiti da trčimo u zagrljaj životu. Možda otkrijemo šta je radost, šta je ljepota bezuslovne ljubavi. Jednom kad nam vrate sve što nam je uzeto, možda ćemo tad znati kako da dajemo i poklanjamo.

Jednom kad nam vrate sve što nam je pripadalo, možda ćemo se sjetiti šta smo uzeli tuđe, i šta je ono što nismo zaslužili da imamo. Jednom kad nam vrate djetinjstvo, sve uspavane igre i doživljaje, svaki bosonogi trk sa ulica i livada, možda ćemo shvatiti smisao odrastanja, možda će nam tek tada biti jasno da su djeca najeveće blago. Jednom kad nam vrate sva sjećanja, možda se baš tad probudi savjest, možda se baš tad pokajemo da bismo mogli nastaviti dalje kroz život.

Jednom kad nam vrate osjećaj za milost, kad nam vrate vrlinu praštanja, možda će nam tek tada biti jasno da je upravo u praštanju čovjekova veličina. Jednom kad nam vrate sve, možda ćemo tada biti sposobni za onaj novi početak i onu drugu šansu. Jednom ako nam vrate propuštene prilike, možda ispravimo svoje greške. Jednom kad nam vrate uspomene, možda se tad sjetimo kome i čemu najviše dugujemo. Ali, samo ako nam jednom vrate prohujale godine.

Foto: Kolmanskop: a German ghost town in the Namibian desert. Credit: Romain Veillon

F3yUTPxY

Nemanja Miličević: Napokon (ulomak iz romana Slasna polja)

Negde je pročitao da bi čovekova najveća strepnja trebala biti strah od zaborava, pošto je u sećanjima sadržan čitav naš život. Iako još uvek nespreman da u potpunosti prizna, intimno je težio baš tome, samozaboravu. Hteo je da izbriše sopstvenu prošlost, pa je napokon načinio i taj prvi pravi iskorak u propinjanju protiv nje.

Tek što se zaputio, prešao prag, a već je bio nepovratno daleko. Ne bi se okrenuo i vratio čak i kada bi mu neko dokazao da je otišao iz najboljeg mesta na svetu. To su reči koje bi opisale njegovo pravo raspoloženje kada je posle iscrpljujuće vožnje po starim oronulim putevima stigao na izlaz za autoput. Na tom mestu je stajala jasno obeležena tabla, krupno upisano: broj 1. Uključio se jer drugog izbora nije imao. Odmah se mogla primetiti razlika u vožnji, lakše je upravljao vozilom i osećao se znatno bolje i sigurnije.
Beskrajni nebeski svod sa kojeg je neko ukrao sve oblake, beše kao zastrven svetlo plavim suknom, jednoličnim, prozirnim i nedovoljnim da zadrži prodornost vrelih sunčevih snopova ka isušenoj ravnici u kojoj se obreo.

Bučna drumska krstarica je klizila napred, dok ju je njena bleda senka, uvek u blagom zaostatku, neumorno pratila i nevešto preslikavala izduženu čeličnu školjku praveći od nje izobličenu karikaturu na usijanoj crnoj površini.

Prožimale su ga vibracije tog jednostavnog osećanja oslobođenosti koje putovanje nosi sa sobom, i svesnosti da je prošlost ostavio iza dok je sve ostalo bilo ispred njega i čekalo da bude otkriveno. Otvoreni, naizgled beskonačni prostor i neograničena sloboda kretanja odmah su se nametnuli kao opozit zatvorenosti sistema iz kojeg dolazi, budeći novo uzbuđenje.

Napuštajući i bežeći od mrskog, predvidljivog i unapred određenog, bio je na prelazu – cesti ka dugo iščekivanom, željenom, nepredvidivom. Njegova intimna fantazma o tom prelazu se savršeno poklapala sa prizorom spoljašnje bestragije u kojoj se nalazio. Svim čulima je upijao prvi put iskušenu slobodu kretanja, onoliko koliko je očima mogao da zahvati i plućima da udahne. Sluhu je prijalo, inače razdražujuće, snažno strujanje vazduha između otvorenih prozora, a nosu opori miris vrelog peska pomešanog sa iritantnim isparavanjima unutrašnjosti. Biti tu i doživeti trenutak – ne postoji dovoljno izražajan jezik da opiše osećanje oslobođenosti kada je postao svestan da je uspeo da izađe. Hteo je da jauče od ispunjenosti srećom. Kao nesavladivu emociju, ispustio je krik zadovoljstva kroz otvoreni prozor. Istim probudio sve nakupljene boli, ali mu se učinio nedovoljnim pa je ponovio, mnogo grlatije, kao da je sam na celom svetu, i osetio izvanredno olakšanje. Nije tragao za posebnim objašnjenjem, jer je sve bilo jasno sadržano u tom trenutku produženog trajanja odnosno nezadrživom neljudskom vrisku, snažnom poput nakupljenog besa koji ga je izazvao. Shvatao je da to nije bio proizvod trenutnog raspoloženja već davno potisnutih frustracija i svega što ga je dugo gušilo i sputavalo – svega zbog čega više nije tamo.

Još uvek nošen snagom prvih utisaka, jurio je po savršenom putu usečenom u pustinji išaranoj raštrkanim i zakržljalim rastinjem, šireći usne u blistavi osmeh prezira prema svemu od čega je pobegao. Već na samom početku vizuelnog upoznavanja sa nedoglednim okeanom peska koji se prostirao ispod vedrog nebeskog svoda, osetio je da ta beživotna praznina, bez ikakve sladunjavosti u sebi, nosi ogromnu energiju i privlačnost koja se ne da objasniti. Svaki prolaznik bi u jednom trenutku poželeo da zastane i uživa u nečemu što se čini prostorno i vremenski izopštenim od ostatka univerzuma.
Smenjivanje izvanrednih raspoloženja se nastavilo, pa su ga u jednom trenutku, zajedno, obuzeli nevino dečije ushićenje, zaborav i ekstremno izražen osećaj za aktuelni trenutak kome ništa ne prethodi i posle kojeg ništa ne dolazi. Hteo je da ga zadrži zauvek i ljubomorno sačuva samo za sebe.

Pomislio je: “Kako samoća i otuđenost mogu prijati!”

Sve je izgledalo mrtvo i živahno u isto vreme, ali ne samo u njegovoj glavi, jer iako je pejzaž bio pustinjski na pojedinim mestima bile su vidljive male oaze u kojima buja vegetacija. U blizini takvih mesta, svojom visinom i raskošnim granama, dominiralo je izduženo drveće okićeno plodovima različitih boja, oblika i veličina, izraslo iz guste zelene trave. Ispod njih, uz obalu kanala ispunjenih tekućom vodom čiji žubor nije mogao da čuje, raslo je cveće u najživopisnijim bojama pa je posmatrač povremeno mogao imati utisak da je u pitanju priviđenje kakvog nestvarnog sveta ili pak rajske bašte bez ljudi – lepote koja govori sama za sebe. Nasuprot tome, živog stvorenja nije bilo ni u naznakama.
Svest o činjenici da ne zna gde se nalazi, gde ide i šta traži nije delovala deprimirajuće na putnika. Uostalom, tek je pošao i verovao je da će pronaći pravi smer – onaj koji će ga odvesti na željeno mesto, iako nije imao ni naznaku gde bi to moglo biti. Nastavio je da opaža mrtvu prirodu koja se širila mnogo više od zahvata pogleda, nezainteresovanu i ravnodušnu prema svemu ostalom, gazio napred i svakim kilometrom prošlost pretvarao u puko marginalno sećanje, uživajući u toj nasladi.

Foto: www.morguefile.com

13149874_10154197919993140_128261783_n

Verica Sekirarski: Manipulativne tehnike i metode kontrole uma nad „zamorčićima” savremenih rialitija

O romanu Slasna polja Nemanje Miličevića

Izdanje Književne omladine Srbije, 2015.

Čovečanstvo je uvek ponavljalo istu pogrešku: uvek je pretvaralo sredstva u merilo života. Umesto da traži merilo u najvišem porastu života, u problemu napredovanja i iscrpljenja, ono je sredstva za jedan sasvim određen život upotrebilo za isključenje svih ostalih oblika života, za kritiku i odabiranje. To jest, čovek najzad zaboravlja da su sredstva – sredstva i počinje ih voleti radi njih samih: ona mu sada ulaze u svest kao ciljevi – kao merila ciljeva.

O tome koliko je danas poguban uticaj televizije, kao i poplava postmodernih rialiti programa, većini je jasno. To je pokazao i dokumentarac francuskih autora, u okviru koga se prikazuje kako tamničari probnog rialitija „La zone extreme” pristaju da muče jedni druge elektro šokovima, pa čak i da ubijaju.

Manipulativne tehnike i metode kontrole uma, ponašanja i emocija, koje se danas neskriveno sprovode nad  „zamorčićima” savremenih rialitija, a u skorijoj budućnosti nad svima nama preko interneta, bude opravdanu zapitanost „osvešćenog” čoveka, kakva je to sudbina rezervisana za njega u nadolazećem svetu Orvelove 1984. Pa se tako, sa punim pravom, i autor romana „Slasna polja“ pita, da li je ljudska sloboda prevaziđena kategorija, i da li mi svi igramo neku svoju unapred određenu ulogu u globalnom životnom rialitiju koji nam se svakodnevno odvija pred očima, okruženi totalitarnim tendencijama.

Naravno da suštinska demokratija ne postoji. Više niko u zbilji i ne tvrdi da živi u demokratiji, s obzirom da čak ni licemerje više nije neophodno, to samo znači da i na nivou diskursa živimo u post-demokratskom svetu.

Da li može očiglednije da bude? Samo pomislite na aktuelne teme kojima nas svakodnevno „bombarduju“ u svim medijima i sredstvima informisanja: rat protiv terorizma, oružje za masovno uništenje koje nikad nije pronađeno ili neprijatelji čiji identitet niko ne zna. Rat je danas zaista postao mir, sloboda ropstvo. Pritom, privatnost je postala veoma sužena kategorija.

Zato junak romana „Slasna polja“, „ u najvećoj tajnosti planira bekstvo iz totalitarnog sistema orvelovskog tipa. Uspeva da napusti nametnutost, svet tuđe volje u kome je živeo i radio, misleći da se oslobodio“. Misleći…

Sa druge strane, stvarnost nije samo složena, već prečesto i čudnovata. Ona nije uređena, nije očigledna, uvek je drukčija nego što očekujete. Stvarnost je, zapravo, nešto o čemu se obično ne može nagađati. To je jedan od razloga zašto verujemo u dualizam – verovanje da u pozadini svega stoje dve jednake i međusobno potpuno nezavisne sile, od kojih je jedna dobra a druga loša. Prema tome, ovaj svet je bojište na kome te dve sile neprekidno ratuju. U stvarnosti, međutim, nikada nećemo sresti osobu koja voli zlo samo zato što je zlo. Čovek može biti dobar radi samog dobra, ali ne može biti zao radi samog zla. Niko nije okrutan zbog same okrutnosti, već zato što mu pričinjava zadovoljstvo ili donosi korist. Dakle, nešto mora biti najpre dobro, da bi se moglo pokvariti.

Nemanja Milićević je već svojim prvim delom pokazao da shvata da je zlo plod slobode. Ali on nam je kroz fikciju pokazao i da bez slobode nema dobra. I dobro jeste dete slobode. S time je vezana jedna od tajni života i ljudske sudbine.

Tu je sva zagonetka, antinomija i tajna. Milićević nas ne stavlja samo pred te zagonetke nego mnogo prilaže i njihovom rešavanju.

Zašto se dešavaju takva iskušenja? Ona su ogledala naše duše. Od drugih mi možemo sakriti mnoge sadržaje duše, ali to ne znači da ih nemamo. Ne postoji slučajno ona izreka da će nam se suditi, odnosno da ćemo biti vrednovani, ne samo kroz ono što činimo, već i kroz ono što uistinu jesmo na najdubljem nivou svoje neopipljive unutrašnjosti. Iskušenja zato služe da pokažemo sve ono čime raspolažemo kao bića. Željom da drugome učinimo zlo, pa makar taj drugi prvi pokrenuo lanac zla, mi pokazujemo da smo istovetni, da među nama nema razlike. Iluzije traju od jednog iskušenja do drugog. Mi obično na iskušenjima i grešimo.

Tako je to kada sami sebi sudimo kao pojedinci. Sami svoji gospodari – to je večna iluzija. Previše zagledani u sebe ne vidimo svoje okruženje. Opsednuti okruženjem, ne vidimo svoju unutrašnjost. Svaka isključivost vodi u razaranje i patnju.

Zato autor čini jasnim „neizbežnost sukoba dvaju ekstrema u svakom čoveku, odnosno dualizam dobra i zla“.  A upravo je takvo dualističko odvajanje sposobnosti za junaka romana „Slasna polja“ postalo fatalan korak… Njegov moral je postao glavni trovač života.

Roman „Slasna polja“ istovremeno opisuje i ljudsku izolaciju koja je prisutna oko nas, a koja je uočljivija ukoliko se, makar naizgled, odbace sve osobe i bića sa kojima je ta ličnost u stalnom kontaktu. Stranice ovog divnog romana predstavljaju putovanje u dubinu uma svakog izolovanog mladog čoveka dok bije već odavno izgubljenu bitku protiv usamljenosti i depresije, u današnjem svetu u kojem živi.

Naime, svi znamo da ne postoji osoba koja se nikada nije osetila usamljenom. Neki se tako osećaju najveći deo vremena, dok neki pate od usamljenosti u pojedinim momentima života, s tom razlikom što je u našoj kulturi sramota biti usamljen, što mediji naglašavaju važnost sticanja prijatelja, a popularnost se izjednačava sa uspehom.

U romanu Milićević piše i o religioznosti i altruizmu.

„Pa tako tekst obiluje tajanstveno postavljenim simbolima i stalnim unutrašnjim previranjima, tipično simbolističkom i psihološkom žanru, a kroz putešestvije i promiskuitetnost dvadesetsedmogodišnjaka uporno nas drži u okvirima avanturističkog i erotskog romana. Njegovim lutanjem i nejasnim ciljem, približava nas bit generaciji, a motivima osamljenosti i izgubljenosti jednako ubedljivo održava kontakt sa žanrom apsurda.“

A ono što je od presudne važnosti „bitnicima“ jeste poimanje prolaznosti, patnje, užasa, uznemirenosti, ili smrti sa pojačanom senzitivnošću.

Zato je junak „Slasnih polja“ odlučio da krene na put, bežeći od stradanja ili hrleći ka njemu, svejedno.

„Slasna polja“ govore o nužnosti promena, globalnom nezadovoljstvu, i nespremnosti ljudi da adekvatno reaguju. Međutim, pitanje kroz prizmu dekonstrukcije bi bilo kako a ne šta nam stranice ovog romana govore.

Za Milićevića je ovo delo krajnja i potpuna mera borbe protiv otuđenosti. Umetnost se bori protiv otuđenosti „negacijom“ postojećeg, i novom, privremenom, otuđenošću koja nas uvodi u istinski ljudski prostor ostvaren veštinom umetnika.

Drugim rečima, u ovom delu književna forma predstavlja dosledni izraz autorske estetičke koncepcije, ali i više od toga: izraz autorove filozofije života.

***

O romanu SLASNA POLJA Nemanje Milićevića

Roman van svih literarnih konvencija. Esej, misterija i avanturistički triler sa uplivom ljubavnog i erotskog žanra koji se najdirektnije obraća čitaocu. Baš kada ste pomislili da je radnja uhvatila svoj tok – dolazi neočekivano. Navešće vas da postavite sebi mnogo pitanja o slobodi I ljubavi – pojmovima koje ova avantura u potpunosti redefiniše.

Nejasno motivisan, mladi religiozni pokornik bez imena u najvećoj tajnosti planira bekstvo iz totalitarnog sistema orvelovskog tipa. Uspeva da napusti nametnutost, svet tuđe volje u kome je živeo i radio, misleći da se oslobodio. Ushićen, probija na drugu stranu, u zemlju koja ne postoji, koje nema, i biva uhvaćen u zamku dimenzije u kojoj se bez reda prepliću kulture i civilizacije, san i java, sreća i tuga, dobro i zlo, strast i apatija, prolaznost i večnost, život i smrt… Upoznaje zemlju u kojoj najuzvišeniji predstavnici svetlosti i tame zaista postoje, i oba se bore za priznanje u glavnom junaku.
Unutrašnja i spoljašnja dramatika radnje “Slasnih polja” prikazana je iz perspektive mladog protagoniste kojeg od samog početka karakteriše oštra podvojenost. Tokom nadrealne avanture, svako vanjsko, oslobođeno čulno iskustvo se suprotstavlja onom potisnutom, unutrašnjem, duhovnom. Tako da uporedo sa spoljnim elementima radnje, teče i ona u samom putniku. Autor čini jasnim neizbežnost sukoba dvaju ekstrema u svakom čoveku odnosno dualizam dobra i zla. Protegnut od početka do kraja, taj kontrast najbolje prikazuje pulsiranje bića romana. Pleni neobičnošću jer, iako se odigrava u poznatom i zamislivom prostoru, obojen je nezemaljskim sentimentom, pa ono što bi mogla biti stvarnost, nestaje u čarobnosti jedinstvenog pripovedačkog tona.

Ilustracija: naslovnica romana

književnost uživo. live literature. književnost svima. književnost iz ormara