Davor Vuković: Familija Kojić (sasvim normalna vukovarska familija) – ulomak

Ruža je izašla iz kuće pol sata posle Joze. Za razliku od Joze, ona je počinjala u sedam sati i išla je autobusom na posao. Autobus je uvijek čekala kod Koršoša jer tamo je dolazio ili onaj sa Sajmišta ili onaj s Mitnice. Njoj nije bilo bitno u koji će ući. Ionako su i jedan i drugi smrdjeli po ispušnim plinovima, bijelom luku, znoju i nafti.
Eh, da joj je neko onomad govorio da će za jedno „tris“ godina dati ruku da može opet punim plućima udahnuti sve te smradove, rekla bi mu da je „il’ popizdio il’ nije sav svoj!“
U autobusu je, uglavnom, dio puta prestajala, dio puta presjedila ili dio puta letjela lijevo-desno, naprijed-nazad. Iako joj vožnja traje nekih desetak minuta, ako je sve u redu, naravno, za to kratko vrijeme se komotno može reći da je u potpunosti ispunjeno raznoraznim dogodovštinama.
Ruža gotovo svako jutro pročita naslove u novinama čitajući preko ramena nekog čove koji svako jutro ulazi u bus na pijaci. S novinama, naravno, pod rukom. Ponekad joj se zalijepi žvaka za suknju, ponekad ona padne na nekoga kad autobus zakoči, ponekad netko padne na nju. U svakom slučaju, malo kad je izašla iz autobusa, a da joj se nije neki „očin desio“.
Ruža je pretrčala preko ceste i ušla u zgradu općine, gdje je već par godina radila. U stvari, Ruža je počela raditi u SDK kao čistačica, ali je kasnije upisala večernju i završila ekonomsku, „vanredno“ pa je dobila posao u općini. I vrlo brzo je zaboravila da je nekada bila čistačica.
Ušla je u zgradu i uputila se gotovo mehanički prema svojoj kancelariji, visoko podignute glave, prolazeći pored ljudi koji su se već počeli okupljati po hodnicima. Ljudi, koji su se, jadni, nadali, da ako dođu ranije, kako će ranije i doći na red kada počnu raditi sa strankama. Da ne bi.
U kancelariji je zatekla, osim Zlate i Milke, svoje dvije radne kolegice s kojima dijeli kancelariju, i Micu iz kadrovske. Došla žena da s njima popije kavu u miru.
„Dobro jutro, cure“, gotovo veselo ih pozdravi Ruža.
„Ej, zdravo, zdravo…“ odgovori joj Milka, bez da ju je i pogledala, jer joj je glava bila u torbi.
Milka i Zlata su se polako pripremale i spremale su svoje radne stolove za predstojeći radni dan. Naravno, nije ni Ruža puno zaostajala za njima, pa je i ona iz svoje torbice počela vaditi potrebnu opremu. Dok je ona iz svoje torbe izvadila svoje cigarete „Filter 57“, križaljku „Kviz“ i kemijsku olovku, Milka je iz svoje poveće torbe izvadila klupko vune i dvije velike igle. I naravno, „Burdu“ s mustrama iz 1968. Za razliku od njih dvije, Zlata nije ništa vadila. Ona je imala svoj goblen koji je držala u ladici pod stolom. Mica je već na rešou zakuhavala kavu i palila svoju prvu cigaru iz novootvorene kutije.
„Milka“, obrati joj se Mica, „jučer mi je Radmila tražila da joj saštrikam kapu za njenog malog. Ma nije meni problem… ali kako samo, đubretara jedna, čim nešto vidi kod nekog drugog, odma’ to mora i ona imati…“
„Znam kako ti je… to se i meni redovno događa. Što misliš… da ja sebi štrikam? E… draga moja… samo dođu, naruče i odu. A to što ja imam sve one doznake što mi ih je šef juče donio za završiti? Kog briga?“ odgovori joj Milka, listajući stranice Burde.
„Ajooj“, javi se sad i Zlata i gledajući gotovo s užasom u Milku koja ju je sa spomenom doznaka podsjetila na kancelarijske obaveze.
„Pa i ja moram da prekucam obračun od avgusta… E, jebem ti“, reče, ostavljajući goblen na stranu, “pa kad ću više ovu moju Ciganku završiti? Pa bockam već tri mjeseca!“
Zlata, pošto je vratila goblen u ladicu, pogleda po svom stolu i onda upita Milku i Ružu: „Jel, cure… ima li koja od vas koji indigo viška?“
„Ja nemam“, reče Ruža, povlačeći vrlo bučan srk kave iz šalice.
„Trebalo bi otići kod Jovice. Nemamo indiga, ni trake za mašinu, a i ova moja bugačica je otišla već u pičku materinu!“ nadoveže se Ruža, gledajući pritom u Zlatu, nadajući se da će ipak ona ustati i otići kod Jovice. Pa prošli mjesec sam ja išla iskati opremu, pomisli Ruža.
Dok se Zlata pravila grbava, Mica kao da je čitala Ružine misli i da prijedlog koji su sve tri sa zadovoljstvom prihvatile.
„Idem ja“, reče Mica, „uzet ću što vam treba i usput uzeti i šećer od Jovice, jer vi ga više nemate, a ja bi baš popila još jednu.“
Mica je izašla iz kancelarije i Zlata, sva sretna što se nije ona morala dizati sa stolice, komentira kako je ta Mica jedno divno stvorenje.
„Aha…“ reče s dosta gorčine u glasu Milka, „Mica je divno stvorenje, dok je sve potaman. Čim joj nešto ne bude odgovaralo, okrenit će ti leđa kao da se nikada u životu niste poznavale. Vjeruj meni, draga moja… Odmah ti ja namirišem lažne osobe.“
Zlata nije ništa rekla, nego je počela polako da priprema pisaću mašinu za kucanje…
Mica je brzo završila kod Jovice zaduženog za uredski materijal i sve ostale potrepštine. Uzela je sve što je bilo potrebno. Šećer, šećer u kocki, da se nađe, salvete, nekoliko kašikica jer je primijetila da one u kancelariji imaju samo jednu, jednu čašu i nekoliko flašica gorkog „Inka“ soka. Sve je to stavila u vrećicu i zaputila se nazad. I samo što je izašla od Jovice, ukopa se u mjestu, zatvori na tren oči, okrene se i opet uđe kod Jovice.
„De mi, molim te, i indigo… skoro sam zaboravila…“
Mica se vraćala prema kancelariji kroz dugački hodnik, koji je već bio dobro popunjen ljudima.
„Drugarice…“ obrati joj se jedna djevojka iza koje je izvirivao sramežljivo klinac od nekih 6-7 godina, „recite mi, molim vas, kada će početi sa strankama. Mali mi je bolestan… morala bih još i u dispanzer s njim, a nisam…“
„Drugarice“, grubo i poprilično bezosjećajno je prekine Mica, „a što vi mislite… da se mi vatamo za uši i igramo? Strpite se malo… Niste jedini koji žurite.“
Djevojka se povuče i ništa ne kaže. Ostali, koji su isto čekali u hodniku, nisu ništa rekli. Šute i čekaju jer se boje nešto reći. Jer trebaju one koji rade u kancelarijama. Zato i jesu tu i čekaju. I radije šute.
„A bezobraznog li sveta“, odmah s vrata je počela Mica. „Pa što oni misle… da je nama lako ovdje?“
Zlata, uzimajući od Mice šećer i paleći rešo za novu kavu, konstatira: „Što je bilo… pa zar se opet bune ovi iz hodnika? Pa i jučer su se nešto žalili.“
„Ja sam lepo rekla šefu neki dan, da nam pomjeri radno vreme sa strankama za malo kasnije“, nadoveže se Ruža, „jednostavno ne možemo stići da se pripremimo kako bog zapoveda, a stranaka svaki dan sve više i više…“
„Al’ briga me… Petak je i izdržat ću do pola tri, i onda uživancija. I sutra – pijaca.“
„A… jel’ nešto veliko pazariš“, upita je Milka.
„Ma makar šta. Ko i uvek. Malo kajmaka i podlevanog sira kod moje žene iz Negoslavaca i vidiću ako već imaju mladog kuruza, pa da skuvam malo…“
„Ma nije to…“, nastavi Ruža, „nego se baš uvek veselim toj suboti prijepodne i kad siđeš u centar i do pijace. Ma nema šanse da se s nekim poznatim ne sretneš i ne staneš i ne izdivaniš se malo…“
Sve tri, i Mica i Zlata i Milka se uz potpuno odobravanje složiše s njom. Moglo bi se reći da im je pomisao na sutrašnje subotnje prijepodne bitno popravilo raspoloženje… Da nije netko pokucao na vrata i odmah zatim i otvorio.
Starac, u sivom sakou i smeđim puloverom, provirio je iza otvorenih vrata i jedva čujno je zapitao: „Ja se izvinjavam… ali već je skoro pola deset. Hoćete moći početi uskoro?“
„Druže, molim vas da izađete van i da zatvorite vrata. Zvat ćemo vas kada dođete na red!“ grubo mu saspe u facu Ruža.
„Pa stvarno su postali bezobrazni.“
Sve tri, i Mica i Zlata i Milka, uz potpuno se odobravanje složiše s njom.
Ruža još jednom baci pogled na svoju križaljku, uzme kemijsku i u brzinu ispuni nekoliko polja, tj. ono što je nepogrešivo znala: AT (konj u narodnim pjesmama) NJ, V (upišite NJ, V) i VK (autooznaka Vinkovaca). „Ostalo ću kad bude bilo više vremena i manje posla“, pomisli Ruža i pozove prvu stranku.

Foto: Whielerov goblen

Jelena Stojković Mirić: Teritorija

Čekala sam sneg celu zimu
prizivala, molila i cenjkala se sa njenim glasnicima
u zamenu najaviše malo kiše
mene je čekao španski pesnik
kome stalno ime zaboravljam
promucam inicijale A. P.
peva o sirenama i vetru, onima što ih je more popilo
„Moj prijatelj je mrtav“ doziva Arsen
skoknem do neolita u one bezratne dve hiljade godina
sve deluje haotično jer istovremeno spremam ovozemaljsku večeru
a žurim
žurim da ponovo čujem nju
kako javno na 23. spratu Beograđanke
govori kako plače
a već se danima bavim mišlju da ovom gradu poklonim plakaonice
nalik na stare telefonske govornice sa tamnim staklima
za nas proterane u ćoškove što sabijamo suze u ramena i laktove
anatemisane suzom kao klicom kuge
još malo će nas uvoditi u arene ili spaljivati na trgovima
posipati krečom, toliko smo
toliko smo problematični da je kontinent plastike
savremena iskopina okeanska
postala mizerna

žurim da me ne čeka niko
ni sebe ne treba čekati
krajcovah svetline zarad tuđih
po inerciji
ne možeš biti svetionik pa da ti kosa raste direktno iz paunovih preliva
da su ti ruke od čiste mesečine
ipak ćeš biti sirena koja je zavela brodolomnike
dokučiš to kad ti se na vratu pojavi duborez ožiljaka
fusnotna omča proputovanja

Žao mi, do guše sam dužnik sebi
možda sam fulala ceo život
ne znam
ne znam odakle matematika ovde
Možda zbog odlaska do prodavnice u cipelama od plavičastog dima
u sasvim tihoj ulici kao da je policijski čas
prvi put čula sam vlastiti korak
Sa koliko ljudi ukrštam svoj put kroz vreme i mesto
preko koga gazim i,
ko će preći preko mojih obrisa nestalih negde
Možda zbog lepljivo-teškog vazduha iz 1933. godine
Svet je u haosu kao da će pući
svakog časa
Koga to lažem? Uveliko krcka.
Planeta će stresti planinske vence i šume
i čovečanstvo otpašće kao perut i vaš.
Truleži, je li ovo najava poslednjeg svetskog bojišta?
Hoće li insekti umeti pevati, posle…

kroz mene vlastita smrt prolazi neprimetno
dok se svetlost unutarnjeg krečnjaka
ne oglasi crvenim svetlom
na tren kao da se uplaši
onda se opet cereka
nastavljam da buncam slogove
svako svoju grobnicu oblaže nečim
kao što biramo postelju koja prija koži
ne mareći za perut ili atomska ludila
nekom budućem arheologu, uz prethodno navedeno
„Un canto antico“ prilažem
to izvorište i muzu nebrojenih proboja kroz mucanja

Bežim u belinu listova u lanena platna
Ovo je moja teritorija
gde mi siledžije ne mogu ništa
ne moram moliti zimu da mi uzvrati ljubav
kosa veje ili postaje tanušna ledenica
glava oluk
ovde me čeka zagrljaj bezimenih ruku umesto kreča
i dugi razgovori sa mrtvima i živima
spajanje nespojivog
Frida
Jesenjin
o tebi govorim
ovo je moja teritorija
Ovde se tramvaj neće skršiti

Migriraćemo zajedno

*

A krenulo je nekako čergarski, putopisno
migrirali smo, svako u svoje vreme
čitah na porodičnom stablu
oni su se skrasili na jednom mestu, uglavnom
a ja nesmir stalno negde ispisujem putanje
evo me u simbiozi
volim ovaj lim i kišu koja mi peva
moraće špahtlom da me sastružu sa njega, jednom,
kad dođe ta smrt seobe na odloženo

Ponoć se obznanila naga
ispred vrata ostavih vetrenjače i drine
Sadim svoje kosti za magnolična cvetanja i mladice breza

Neću se igrati sa tobom, dobaci trosatni rakorak od 00

Tražim se po sobi, ispod ladice, izvrćem rukave haljine na ofingeru
otvaram rernu, kutiju sa lukom
sudaram se sa sobom, osetim po pucketanju elektriciteta
koji nakratko preseče tišinu poput one nad zaraslim grobovima
Zavirujem ispod tepiha
Dlanovi pređu po stvarima, prašina
Jesam li to ja?, njušim je
Liznem lepak za tapete s onog dela zida dok se još lepio brašnom
pojedem se, 1940. i neke godine
možda u Staljingradu
sigurno civilno

krenem dalje da se tražim, za(kriv)ljena
zasigurno
čim se zaglavih na ovoj međuplanetarnoj stanici

Marama koja se njihala na mom vratu
ima mrlje:
Pucali su ti u glavu
ispred onih vetrenjača i krivih drina.
Pobedili su!? Vašarišta zla!?
Iza mene će ostati ništa
Iza njih moj migrantni skelet

Moram da se vratim
Frida
Jesenjin
me čeka

žurim da me ne čeka niko

ni sebe ne treba čekati

Foto: http://www.panoramio.com/m/photo/16024637

Robert Janeš: Sušite li kosu nakon pranja?

Ulazeći u kupaonicu gledam u dobro poznata muška leđa, stražnjicu, noge… sviđa mi se pogled… još su svježa sjećanja tijela na jutrošnje buđenje. Pojavljuje se ponovna želja – zagrliti ga tako, straga i samo spustiti ruke niže, do njegovih prepona.
No prene me iz maštanja ono što on radi.
– Hej, sušiš kosu! – uzviknem gledajući mu oči u odrazu ogledala.
– Daaa!?! Što je tu čudno? – iznenađeno će, odvraćajući mi pogled u odrazu – pa uvijek to radim kad je operem.
Istina je – pomislim – voli dugu kosu (mada bih ga ja najradije ošišala na kratko) i uvijek je suši. Baš, a mogao bi sad to vrijeme rezervirano za sušenje potrošiti na jedno drugačije trošenje…
– Ali ja sam sinoć sušila kosu i fen je odjednom prestao raditi! – požalih se – pokušavala sam ga nekoliko puta upaliti ali nije mi uspijevalo.
– Kad si ga stigao popraviti? – pitam znatiželjno, budući da znam gdje je bio proteklu noć i što je radio. Ipak mi san nije tako dubok.
– Nisam ga uopće trebao popravljati – odgovara mi s podsmijehom u uglovima usana. Tipično muški!
– Opet si ga odložila na ručnik dok je radio pa se pregrijao i bimetalni osigurač je prekinuo strujni krug…
Ulazeći pod tuš puštam vodu da šumno teče da ne moram više slušati daljnje predavanje koje će završiti na već poznati način.
– … i jednog ćeš dana zapaliti kuću zajedno s nama. –
No nisam se nadala i nastavku – Nego, draga, je li bi i mene tako proglasila pokvarenim kad bih zakazao odjednom? – značajno glasno je postavio pitanje.
– A zašto? Pa ti sve znaš popraviti pa bi i sebe valjda znao – provociram razmišljajući kuda vodi ovaj razgovor. Želi li mi nešto reći? Istina, on je u godinama… da, stvarno – kad bolje razmislim nema više onog, još relativno nedavnog, učestalog jutarnjeg ubadanja u leđa koje me znalo tako nervirati kad bih bila pospana zbog premalo sna, a on se stiskao uz moja leđa pokazujući što mu je na još ne-probuđenom umu (ako se to umom može i nazvati).
– A je li? Zar ne bi li ti trebala biti ta koja znaš popraviti mene? Zar tvoja struka, to što radiš nije mjerodavno za uplitanje i rješavanje takvih problema? – počela je kanonada pitanja dok izlazim ispod tuša.
Puštam ručnik kojim sam se zaogrnula da spadne s mene. Fiksiram odraz njegovih očiju u ogledalu dok gola prilazim mu s leđa. Koncentriran je na svoju kosu, na svoj izgled… (ima li možda drugu?!? zadnje vrijeme provodi sve više vremena uređujući se i poklanja previše pažnje svom izgledu!).
Obuhvaćam ga rukama oko struka. Gledam neprekidno njegove oči u ogledalu što mi nije teško jer ne virim preko njegovog ramene, naprotiv, koji centimetar je niži od mene pa je pogled na cjelokupnu prednjicu tog muškog tijela kompletan. Spuštam ruku polako s grudiju na njegov trbuh, malko naglašen, baš kako treba, a ne prepun onih glupih neprirodnih pločica. Nastavljam dalje i pratim reakciju. Buni se.
– Daj prestani, moram na posao, zar ti nije noćas bilo dosta!? – želi ostaviti dojam čvrstog muškarca.
Ništa se ne događa. Ništa ne postaje čvršće unatoč mojoj upornosti.
Podižem lijevu ruku i kažiprstom čvrsto stisnem malo mekše mjesto iza njegovog lijevog uha. Istog časa se ukočio njegov pogled i cijelo tijelo.
(Mali moj, morat ćeš na servis. A možda te zamijenim i starijim modelom, onim “2BR02B – that is the question” kojemu nisu još uključili i mogućnost erektilne disfunkcije. Tebe je očito napravio neki muškarac koji misli da je nama ženama samo ona duhovna, viša ljubav dovoljna. Al’ moram mu priznati, savršeno je odradio svoj posao.
Zapravo, kad bolje razmislim, ipak te neću mijenjati. Nitko kao ti ne zna govoriti ljubavne riječi tako nježno da se sva rastopim kad ih čujem. I mislim da ću te sama popravljati. Ne dam da mi tamo neka pohotnica u servisu prčka po tebi. Ti si moj i ničiji. Možda samo uzmem onaj stariji model kao rezervni.)

Foto: www.pexels.com

Ivor Kruljac: Zarez

Sve su moje pjesme
obilježene zarezom,
tako razlikujem stih od stiha,
kao dvije kriške kulena razdjeljene
narezom,
pjesnici jesu čuđenje svijeta
i
nije neobično da se obični čovjek na
ovo pita što je san i je li biće
budno,
no što se na moje zareze iznenade
pjesnici,
krajnje mi je čudno,
a već smo navikli na
pjesme što nemaju
interpunkciju,
navikli smo i na kerefeke naglaska
i zagrada za neku
tekstualističku funkciju,
ja sam redatelj svojih misli
koje slažem u pjesmi
i trebam napravit rez,
a moj rez je ZAREZ,
plodovi moje glave idu na sve strane ZAREZ,
gospodin na devi
sam je sebi agenda ZAREZ,
san o samoubojstvu
spokojnog noćnog zarona
nema točku u pjesmi
već tek na kraju,
ali moje profe iz hrvatskog
su bile pjesnički kukavičke
glupače što se izraziti
ne znaju,
sloboda zarezu!
zarez za slobodu!
a točku stavljam tek
sad na kraj
jer novi stihovi pod ovim
naslovom neće da dođu.

Foto: www.pexels.com

književnost uživo. live literature. književnost svima. književnost iz ormara